Dečaci u raskopčanim kabanicama, sa loptama pod miškom, trče niz ulice širom Britanije i viču da „ponovo radi bioskop“. Možda nije baš tako, ali dobro zvuči jer priča koja počinje večeras jeste filmska i biće maraton. Dug 38 kola, uzbudljiv, najneizvesniji u Evropi.
Na stadionu „Enfild“, čiju će tablu igrači Liverpula konačno moći da dodirnu – Klop je zabranio dodirivanje dok se ne osvoji trofej – novu sezonu Premijer lige otvoriće Redsi i Norič.
Pošto osvojen trofej nije bio šampionska titula, san o njoj nastaviće se u crvenom delu Liverpula, od prvog sudijskog zvižduka, a u tom trenutku i svi drugi snovi, ponovo će biti oživljeni.
Premijer liga je najpopularniji nacionalni fudbalski šampionat i nema bilo kakvo geografsko i teritorijalno ograničenje. Premijer liga je najzelenija trava, najbolje postavljena kamera, najveći budžet. To je sinonim za lokal patriotizam u jednom od najglobalnijih cirkusa. Premijer liga je fudbalski NBA. Samo lepša, tradicionalnija i modernija, istovremeno.
To je ona, često neosnovana, gordost. Ali i odanost. Ceremonija i spektakl.
Ko će biti šampion? Dva su glavna kandidata, kao i prošle godine, uz pojačane londonske klubove. Ko će biti u borbi za „sveto sedmo mesto“, poslednji vagon za Evropu? Najmanje pet timova ima takve ambicije. Ko će se boriti za opstanak? Pitanje je ko neće.
Poslednjih godina engleski fudbal se sve više približava evropskom, u smislu konkurentnosti „ostatka lige“ sa vrhom i sve se ređe događaju skalpovi favorita, ali opet imate utisak da svako svakog može da pobedi i čak ni kada se aktuelni šampion sastaje sa nejakim Brajtonom u poslednjem kolu, ne otpisujete ni jednu jedinu mogućnost.
U Premijer ligi rade možda i najbolji treneri današnjice – Maurisio Poćetino, Pep Gvardiola i Jirgen Klop. A ako ne rade u Premijer ligi, onda se spremaju da u nju uđu iz Čempionšipa. Ko je rekao Marselo Bijelsa?
Tolika popularnost lige, doprinela je da dečaci na školskim igralištima posle postignutog gola češće uzvikuju Obamejang nego Milan Pavkov, a sjajne odbrane u prašini propraćene su krikom – Kasper Šmajhel – češće od spominjanja Vladimira Stojkovića.
I to je sjajno, koliko god fudbalski provincijalci u tome videli katastrofu.
Zbog toga, nek je sa srećom svima koji slave početak novog devetomesečnog perioda „kidanja živaca, ispijanja krvi na slamčicu, čupanja kose“ i beskonačnog radovanja.
Neka igre počnu.
Tagovi
