Bunt je nešto što smo verovatno evolucijom stekli. Te 1968. ja sam bio u gimnaziji i bio sam zaljubljen u neku curu koja je naravno bila zaljubljena u vođu studenata, ali sam je ja vodio na demonstracije i gutao suzavac i batine od policije.
Sećam se nakon koncerta Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi 1977. da sam obećao Marku Jankoviću da ću doći na Studio B u njegovu emisiju. Odmah posle tog koncerta išao sam na radio. Kako sam ušao na vrata, on je rekao: „Stari, sad je trenutak da krenemo na skupštinu.“ Temperatura je bila takva da je bilo moguće i to, da neko pomisli „ajmo na skupštinu i da oborimo ovo“. Rekao sam mu „Ajde sad, malo razmisli još jednom.“
Sa Dugmetom su počele da se dešavaju stvari koje su se dešavale i sa Stonsima, Bitlsima, Sex Pistolsima… Ima onih koji su preskakali hitove i razloge za uspeh tražili u tvom lukavstvu?
Eto, neko će danas sav taj uspeh Dugmeta pripisati i tome da sam bio lukav. Međutim, verovatno je to da nije bilo takve muzike, mogao si biti lukav koliko hoćeš pa da se ne dese stvari koje su se desile nama. Ali mislim da je u pitanju taj moj ukus, taj ukus deteta iz srednje klase koji je pravio tu muziku da se poklopi sa ukusom onih kojima je to trebalo. Odjedanput se u Jugoslaviji desilo to da ima manjka gramofona u odnosu na broj ploča koji smo prodali. Veliki obrt se desio. Pre nas su bili ti festivali. Kopije šlagerske muzike, italijanske kancone. I onda se desio veliki obrt, desilo se Bijelo dugme i da smo baš mi diktirali ukus koji se pokazao da bi mogao biti masovni ukus. To je bila velika promena…
View this post on Instagram
PRVI DEO INTERVJUA GORANA BREGOVIĆA PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA.
Nedeljnik 639
NA VELIKIM PRIČAMA VAS ČEKA VELIKI FELJTON POVODOM POLA VEKA POSTOJANJA BIJELOG DUGMETA.
Tagovi
