KEJP DORSET, Nunavut – Nekoliko sati pre nego što će otputovati u Toronto, Ulusi Saila, nova zvezda kanadskog umetničkog sveta, sakrila se u sobu svoje bake na ledenoj obali Arktika, pretrnula od straha.
Između nje i budućnosti stajao je jedan pijani nasilnik koji je ponovo podivljao. Spakovala se na brzinu, podigla dvojicu sinova iz kreveta, zgrabila umetnički pribor i pobegla usred ledene noći.
Četiri dana i 2.300 kilometara kasnije, Ulusi Saila (28) bila je u Galeriji lepih umetnosti Fehelej u Torontu, gde se publika oduševljava njenim “hrabrim korišćenjem” boje i negativnog prostora. Bio je to zlatni trenutak za urođenike u Kanadi. U teoriji, makar.
Ova zemlja nalazi se u fazi pokajanja zbog svoje istorije rasizma. Premda je svet u celini postao zatvoreniji i ksenofobičan, Kanada je zaokupljena iskupljenjem.
U Ulusi bi mnogi mogli da vide ostvarenu umetnicu koja je stekla slavu prikazima inuitskih pejzaža u jarkoružičastoj i boji pomorandže – mladu pripadnicu urođeničke kulture koja je uspela.
Međutim, svetom u koji se vratila vladaju siromaštvo, alkoholizam i porodično nasilje.
Kejp Dorset, zajednica od oko 1.400 stanovnika u zalivu oivičenom brdima, za Kanađane predstavlja sinonim za umetnost.
Lokalni umetnici su autori dela koja krase zidove kancelarija u korporacijama i kuća bogataša. Iz ovog kraja takođe su printovi koji se nalaze na kanadskim markicama i novčanicama.
Ako postoji grad koji bi mogao da se iskobelja iz čeljusti siromaštva u kojoj su zaglavljeni urođenički narodi u Kanadi, to bi trebalo da bude Kejp Dorset. Ipak, blizu 90 odsto stanovnika ovog grada živi u socijalnim stanovima koji su pretrpani, oronuli i za koje postoji lista čekanja od tri godine. Samoubistva su česta: groblje je prošarano krstovima koji obeležavaju grobove mladih ljudi.
Inuiti iz Kejp Dorseta nekada su bili epitom samopouzdanosti, pripadnici kulture lovaca u kojoj je svako imao svoju ulogu. Živeli su na smrznutoj zemlji i u potragu za hranom odlazili na sankama koje su vukli psi. A onda ih je vlada namamila u gradove obećanjima o trajnom smeštaju i školovanju. Vlasti su primetile umetničke veštine Inuita i smatrale da bi oni od njih mogli da zarađuju za život.
Umetnici su 1959. godine oformili odbor za saradnju na čijem su čelu bili upravo Inuiti. U centru grada nalazi se simbol uspeha ove saradnje: novi, moderni kulturni centar vredan 9,8 miliona dolara, u kojem su ateljei i prvi galerijski prostor. Grad raspolaže i hotelom u kojem noćenje košta 240 dolara i novi zdravstveni centar je u fazi izgradnje.
Umetnici se okupljaju u centru, a odbor za saradnju isplaćuje im nadoknade bez obzira na to da li se nastala dela prodaju.
Prema vladinim podacima, većina umetnika na ovom području zarađuje tek oko 2.080 dolara godišnje. Oni čiji se talenat prepozna bivaju plaćeni više kada postanu zvezde. Tek šačica umetnika dostiže zaradu od 75.000 dolara godišnje; oni su izuzetak.
“Ako naporno radite, može se i vama desiti”, rekao je pomoćnik menadžera Džoemi Takpaungai umetniku Džoniju Putuguku (48) koji je radio na crtežu petorice muškaraca koji zajedno udaraju u bubnjeve. Inspiraciju je dobio ranije u zatvoru.
Putugukov otac Kananginak koji je učestvovao u formiranju odbora za saradnju postao je toliko uspešan umetnik da je njegovo delo otvorilo Bijenale u Veneciji. Džoni je, međutim, postao žrtva zlostavljanja, depresije i alkohola. Pokušao je da se obesi pre 20 godina.
Za njega je umetnost jedina konstanta, ali još uvek čeka na svoju prvu izložbu.
“Želim da predstavim život Inuita”, kaže. “Nije sve tako dobro.”
Neki čak upravo umetnost krive za probleme u gradu.
“Ponekad, kada dobiju novac, potroše ga na drogu i alkohol”, kaže Timun Tunu koji se nalazi na čelu gradića.
Jednog dana pre četiri godine, Ulusi Saila pojavila se u ateljeu tražeći papir. Bil Riči, tadašnji upravnik, s vremenom je uspeo da je ubedi da se okuša u pejzažima. Rezultat su bila dela dugačka pet metara toliko gusto nabijena bojom, kaže Riči, “da ste mogli da ih čitate kao Brajevu azbuku”.
Oko godinu dana kasnije, stručnjak za inuitsku umetnost Pet Fehelej otkrila je Ulusin dar. Ulusi je neke od svojih crteža izlagala na međunarodnom sajmu umetnosti, a reakcija publike bila je toliko pozitivna da je ubrzo planirana i samostalna izložba u Torontu.
“Nikada nisam mislila da bih mogla da prodajem crteže”, kaže Ulusi. Tri najobimnija i najskuplja dela – svako sa cenom višom od 3.700 dolara – prodata su.
“Najveći izazov su predrasude koje su još uvek sveprisutne u Kanadi”, navodi Ijan Harvi, kolekcionar koji se upoznao sa Ulusi na otvaranju njene izložbe. “Stvari se menjaju. Ona je mlada žena, Inuk, sa severa. Kakav divan glas koji treba poslušati – konačno.”
Jedne noći u junu, Ulusi je sedela za kuhinjskim stolom i dovršavala svoj najnoviji pejzaž. Deca su konačno zaspala, pa je mogla da radi.
Prošla su tri meseca od otvaranja njene izložbe. Šta se u njenom životu promenilo?
“Ništa.”
© 2019 The New York Times
Tagovi
