Nama je potrebno da idealizujemo sportiste, da im se divimo

S mislima na protekle Olimpijske igre, a posebno na devet skokova uvis mlade Angeline Topić nakon što joj je naprsla fibula, i o tome kakve okolnosti i psihološki sklop ličnosti moraju da se uklope da tako nešto bude moguće, pomislila sam na „drugu stranu medalje“ uspeha. Na to šta uspeh i neuspeh nose sa sobom i o tajnama uma i tela i njihovim krajnjim granicama.

Kroz taj put vrhunskog sporta i trnje koje nosi sa sobom prošao je sada psihoterapeut Jovan Simić, autor knjige na pomenutu temu. Petostruki osvajač evropskih medalja u karateu, u jednom trenutku i na prvom mestu svetske rang-liste. Jovan (27), rođen u Novom Sadu gde je i završio gimnaziju, od četvrte godine trenira karate, a uz to je završio osnovne studije psihologije i stekao zvanje diplomirani psiholog. Odnedavno je i psihoterapeut – transakcioni analitičar. Studentska organizacija ga je proglasila za najboljeg predavača 2019. godine.

Kako ti deluje tvoj život sažet u kratku biografiju?

Kada je ovako vidim, imam utisak da sam živeo dva života. Jedan koji je bio karate svet – drugačiji način, ishrana, bioritam; jedan organizam je živeo taj život, a drugi organizam živi sada ovaj život; kao da su to dva odvojena života koja ista osoba živi. Zbog toga osećam ogromnu zahvalnost. Sada je opušteno, mogu, a ne moram… sve zavisi od mene.

A ko je tada kontrolisao tvoj život?

Obaveze. Trening u šest ujutro, znači moraš biti u krevetu oko 21-22 časa, da bismo stigli da imamo tri treninga dnevno. Trening isplanira trener, moje je da ga odradim. Jedinu kontrolnu moć sam imao u smislu svoje performanse – to je jedino što je samo od mene zavisilo.

Da li je karate bio ideja tvojih roditelja, da li su uočili da imaš talenta?

Uopšte nisam imao talenta, nego je tata bio olimpijac iz borilačkih sportova; iz svojih razloga nije hteo da treniram džudo; tako smo ja i sestra počeli da treniramo sa četiri godine: „Karate je vaš sport“, rekao je. Kada dođu teški momenti, izdržiš, ne menjaš sport – nećeš na drugi sport jer to želiš, nego ćeš prevazići krizu i zavoleti sport koji treniraš. Kada sam postao svestan šta radim, negde između desete i četrnaeste godine počela je da se razvija i velika ljubav prema karateu.

Do tada je to bila rutina, navika – treba da odeš tamo, pojavljuješ se, nema odustajanja, nema preskakanja, nema ničega. I sestra je osvajala nacionalna i balkanska prvenstva i bila redovan član reprezentacije Srbije. Takva situacija je uobičajena za vrhunske sportiste, pogotovo npr. u gimnastici, tenisu – nema mnogo vremena i samo ako se krene na vreme mogu da se postignu rezultati.

Da li to znači da vrhunski sport „pravi“ od dece mašine? Pošto si i kolega, kako sada vidiš objektifikaciju – odnos prema vrhunskim sportistima objektima, a ne ljudima?

Ukoliko roditelj usmeri dete ka nekom sportu i želi da ono postigne vrhunske rezultate, mislim da je nemoguće da u tom uslovnom smislu neće postati mašina – programiran život, režim koji će do toga dovesti. Ima red, rad, disciplinu i sistem vrednosti kao odrasla osoba. Odlazi na treninge, kao da je posao, jer u stvari i jeste posao, iako dete u tom momentu ima pet godina. Deca sa pet godina rade stvari koje mi ne možemo ni da zamislimo. Što je neizbežno ukoliko želi da se bavi vrhunskim sportom. Simon Bajls trenira sedam sati dnevno i ima nedelju slobodnu, ostalih šest dana trenira neprekidno sedam sati, svaki dan.

Važno je i reći da sport nije samo sport. U sportu je i politika i uvek postoje ljudi koji profitiraju od sporta kao i u svim delatnostima. Ali sportistima je najvažnija medalja – oni je jako žele, žive za taj cilj, i nije im važno da li će neko na tome zaraditi novac. Njima je to san i ne postoji ništa više, važnije, svetije od te medalje. Teško je staviti se u te cipele, jer ostali ljudi imaju mnogo opcija – mogu da ne uspeju, probaće drugo, treće…

Kod vrhunskog sportiste postoji samo jedna opcija. Ne može menjati sport; ne možeš trenirati jedan sport i predomisliti se „sad ću da se prebacim na drugi“. Imaš jedan izbor, jednu putanju kojom možeš ići do medalje. Tu dolazi do izražaja mentalni rad kojim sam oduševljen – samo tako možeš prevazići svoja ograničenja – postoje limiti koji su potpuno mentalne prirode i ako uspeš da ih prevaziđeš, onda će krenuti da se slaže sve i na fizičkom nivou. Kao što je i Simon Bajls rekla – doživela je totalni rascep između psihe i tela – znala je šta njeno telo može da izvede, ali njena psiha to nije mogla da isprati. I to je poenta, da se sinhronizuju psiha i telo i da psiha može da isprati telo.

Sportista je objekat, ali i projekat. Sve dok taj projekat ostvaruje rezultate, svi smo srećni. Ali kada nije tako, treba im sistemska podrška, pa i terapija, da ne osećaju toliki bol – jer u tom momentu radiš za nešto što ti je najvažnije na svetu – medalju. I ako je ne osvojiš, teško ti je. Svi će reći „Ti si naš heroj“, ali posle nedelju-dve, svako nastavlja sa svojim životom. Niko ne razmišlja o tome kako li je sada taj sportista. A on prolazi kroz ozbiljne kliničke fenomene, sa potpunim gubitkom identiteta i dolazi do tačke „Ko sam ja sada?“. Zato se moja knjiga zove „Ko si ti?“, jer u tim momentima poraza, a vrhunski sport ti je toliko bitan, ostaneš sa pitanjem: „Ko sam ja ako ne osvojim medalju?“ Nisam evropski ni olimpijski prvak, nisam osvajač medalje, a čitav moj identitet se dvadeset godina gradi oko toga. I ako to ne uspem, osećam neverovatnu prazninu.

Ako je drajver dovoljno jak, on će me „gurati“ dalje. Ali ako se iscrpi i desi se slom svih mehanizama odbrane, doživimo pravu kliničku depresiju o kojoj niko ne priča. Tek sada su pojedini sportisti počeli da spominju probleme sa mentalnim zdravljem.

To me podseća na „noogenu depresiju“ o kojoj je pisao Viktor Frankl, depresija zbog gubitka smisla?

Upravo, dakle prava noogena depresija ako ne možemo da krenemo dalje. Nemamo sistemsku podršku za takve situacije. Kao, svi su tu, ali niko nije tu kao kad te spremaju za zlatnu medalju. Kada bismo shvatili da ako se malo više angažujemo, da budemo tu za njih u tim bolnim periodima, neće biti potrebe da ih „bičujemo“ kada se spremaju za takmičenja, jer smo ono najteže prevazišli zajedno, i napokon će postati ličnosti i nećemo ih posmatrati samo kao naše idole.

Takođe, ne postoji ni podrška nakon što sportista jednom prestane da bude sportista. Šta da budem posle sporta? Svi se to pitaju i svi se nekako snalaze, nalaze druge uloge, druga zanimanja, ali se često dešava da taj poziv ne može biti „taj“, da taj osećaj ne može biti „taj isti“. Osećaj koji se doživi u sportu – kao neki trans, transcendentalni osećaj – da postaješ nešto više od samog sebe, uz utisak da imaš kontakt sa univerzumom. Posle svakodnevni život i posao ne mogu da se porede sa tim. Niko ne priča o tome. Sportisti nam donose mnogo radosti – kada sportista osvoji nešto, onda naša mala Srbija ’izroni’ – mala zemlja koja ima takve sportiste. Gledamo ih kao našu svetlost. A drago mi je da sada konačno počinje da se govori i o tome šta se dešava iza te svetlosti i sjaja.

To onda deluje kao da sportista da bi bio uspešan mora da bude u neurotičnoj poziciji, gde svoju vrednost uslovljava isključivo postizanjem uspeha, a prema vrlo visokim, surovim pa često i nedostižnim kriterijumima koji se stalno podižu, a o svemu si napisao i dvodelnu knjigu „Ko si ti?“ o vrhunskom sportu. Da li si je pisao sa namerom da pošalješ određenu poruku i zašto je podnaslov „U potrazi za identitetom“?

Napisao sam je zbog sebe, da bih mogao da poslažem sve što mi se desilo. Bilo mi je važno da to objavim, zato što znam koliko bi meni značila knjiga nekog vrhunskog sportiste u momentu kada sam pokušavao da razrešim neka pitanja. Da znam da postoji nešto što će se možda desiti, da budem pripremljen, da se ne osećam bačenim u maglu. Pisao sam je i za sve one koji će se naći u sličnoj situaciji a neće biti u mogućnosti da potraže pomoć psihologa i možda će biti u potrazi za nekom knjigom koja im može biti vodič kada se desi da nam sport, ili bilo koja druga „etiketa“, obeležje naših života, bude oduzeta, da možemo preživeti, ali i da će biti ekstremno teško. Da ako sedamnaest godina gradiš identitet kao karatista i u jednom momentu to nestane; onda je pitanje: „Šta sada gradiš? Ko si ti?

Da li si ti karatista, ili bivši karatista, ili?“ Krenuo sam putem kontakta sa sobom; da postavim sebi teška pitanja, i to je bio moj put. Zato je podnaslov „U potrazi za identitetom“, jer sam tražio identitet. Mislim da bi to svima trebalo da nam bude cilj, da možemo da imamo identitet bez obeležja koja zavise od nekih spoljašnjih „etiketa“, uslovljavanja osećanja lične vrednosti postignućima, ulogama – jer sve to u jednom trenutku će sigurno i nestati iz bilo kog razloga – i da umesto toga pronađemo odgovore koji postoje unutar nas samih. U momentu kad se završio svet sporta, glavno pitanje postaje potraga za identitetom i šta dalje. Krenuo sam da tražim odgovore unutra, preusmerio sam fokus, nisam više gledao spolja da bih pronašao odgovor, već sam gledao i tražio iznutra i to je kontinuiran proces.

Da li postoji i fizičko zlostavljanje o kome se ne priča, da bi se „sportista naučio pameti“?

Ono što se dešava često u svakoj reprezentaciji, da stariji „uče lekcije“ mlađe. Kada u reprezentaciju dođu mali kadeti, juniori među seniore, onda neki stariji pokušavaju da „objasne“ neke lekcije kroz silu. Ljudi ne zamišljaju, kada misle o svetu sporta, da je to kao porodica, koja ima sve delove koje imaju stvarne porodice, a to znači: ima konflikta, može se desiti nasilje, zlostavljanje, kao i neverovatna količina ljubavi… Ali niko i neće da uđe u te teme i da vidi šta se stvarno dešava unutra, jer nama je potrebno da idealizujemo sportiste, da im se divimo. Ne bismo sa tolikom slašću gledali sportistu da znamo kroz koliku bol, patnju, maltretiranje, ucenjivanje, malverzacije je on prošao dok nije došao na to takmičenje, na taj podijum.

Da li su oni trenuci kada se boriš i osvajaš medalju, vredni svega toga? Da li se tada „sve zaboravi“?

U tom momentu sve se zaboravi, ali ostaje sve vreme, smešteno u nekom deliću memorije. Ali ništa nije dovoljno težak tas da prevagne na vagi u odnosu na tvoju ljubav prema sportu. U stanju si da trpiš najrazličitije stvari koje neko „spolja“ nikada ne bi mogao, niti hteo da podnese, za koje bi mnogi rekli: „Ne budi glup.“ Meni su govorili da ne budem glup kada su mi lekari posle operacije rekli da ne smem nikada više da se bavim karateom. Ja sam im rekao: „Važi. Ali vi ne shvatate da je moj karate – moj život.“ Telo neće nikada zaboraviti. U trenutku kada se osvoji ta medalja, to bude ’opravdano’ i traje neko vreme, ali kasnije dolaze posledice. Pogotovo povrede, jer profesionalni sport nije zdrava aktivnost! Nije zdravo da neko trenira sedam sati bez prestanka. Nije zdravo da neko gura svoje limite do poslednjeg praga izdržljivosti. Nije zdravo ni da treniramo sedam sati dnevno, jer telo pati.

Šta se desi sa decom, mladima koji „ne uspeju“ da osvoje olimpijsko, svetsko, evropsko zlato? Da li se osećaju kao da nisu uspeli?

Mnogi prijatelji iz reprezentacije su imali tačno poslagano: „Karate je super, ali je hobi“; svi su znali da Simić živi umire za karate, a neki od njih su prosto složili prioritete po principu – ako osvojim medalju, super, a ako ne, ima života i pored karatea. Mislim da nemaju osećaj neuspeha, lošiju sliku o sebi; mislim da su zapravo uzeli ono najbolje od sporta i da su kasnije implementirali to iskustvo u nekim drugim poljima, jer znaju da kada nešto žele da postignu, treba da budu uporni, da ne odustaju, i rezultati neće izostati.

Ne znam da li bih mogao da kažem da je njima bolje, jer to uopšte ne može da se uporedi – iako deluje da treniraju isti sport i imaju disciplinu, to je potpuno drugi pristup tom sportu, do te mere, da to zaista deluje da su dva potpuno različita sporta. Zavisi i od porodice, uverenja i narativa koji je stvoren za sam sport.

Da li će sport biti prostor da upoznaješ druge ljude, svet, uživaš i da treniraš zdravo. Ili je postavljeno kao: ovo je vrhunski sport, nema šale, nema zabave, treniraš, osvajaš i kad osvojiš jednu medalju, čeka te sledeća, nema opuštanja. S druge strane, mislim da ukoliko nemaš ovaj potonji „mindset“ i ne možeš postizati vrhunske rezultate. Lično ne poznajem nikoga ko nema takav ’mindset’ gde je postizanje vrhunskih rezultata, osvajanje plasmana i medalja vrhunska vrednost i tokom puta ka tome dostižemo takozvani „flow“ – optimalno iskustvo.

Primer Angeline Topić koja je skakala sa naprsnućem fibule nam upravo to i govori, da je vrhunska vrednost postignuće do te mere, da je zdravlje na drugom… ma ne na drugom – na ko zna kom mestu u hijerarhiji vrednosti. Kao i svi vrhunski sportisti – da smo spremni na toliko žrtvovanje, da je sa povredom skakala i ušla u finale. Sportista će se povući isključivo i jedino ako ga telo fizički onemogući. Ako postoji ikakva šansa da može da se potrči, svaki sportista će zanemariti bol i povredu i otići će po ono za šta je trenirao sve te godine.

Kakav je tvoj život sada, nekoliko godina posle vrhunskog sporta? Kako si uspeo da se ’prestrojiš’ na nešto drugo?

Tako što sam sa 14-15 godina krenuo da čitam Frojda i sve me je fasciniralo: dubina, širina, književnost, lingvistika i kako on vodi priču. Shvatio sam da to što mi se dešava u sportu ima veze sa psihom – ako podbacim, mogu da pratim kako sam mislio, šta sam osećao, šta je dovelo do tog pada, vidim mentalne prepreke. Počeo sam da tražim odgovore da shvatim kakvi se procesi odvijaju da bih mogao da osvojim medalju – sve knjige iz psihologije koje imam bile su radi nalaženja odgovora u toj fazi.

Tražio sam od svih tih knjiga rešenje, da mi pomognu, i tako sam puno znanja iz psihologije stekao. Do dvadesete godine sam pročitao mnogo, brzo sam čitao, jer mi je trebao odgovor odmah, sada – da bih znao kako na svetskom prvenstvu da budem na vrhuncu karijere, kako da glava bude potpuno posložena. Hteo sam da saznam šta se tačno dešava u glavi da mogu od osobe koja ne veruje da će osvojiti ikada išta da postanem osoba koja osvaja medalje. Kako sam mogao da pređem taj put i kako je moguće da je ta blokada postavljena, zašto je postavljena, zašto sam živeo taj (gubitnički) skript, i krenuo sam da tražim odgovore. I nalazio sam načine na koje sam mogao da pomerim letvicu, da verujem u sebe.

Mislim da većina sportista to isto radi. Nadam se da danas svaki vrhunski sportista ima svog sportskog psihologa. U to vreme nismo bili u finansijskoj situaciji da to priuštimo, pa sam ja sve radio sam sa sobom, tražio odgovore kako se prevazilaze prepreke. Kad su krenule medalje,  mogao sam i da platim sportskog psihologa i krenuo sam da radim s njim. Kada sam počeo da postavljam sebi pitanja, šta bih možda hteo jednom, ako ikada možda ne bude karatea (jer se u jednom trenutku mora završiti), kao odgovor na to pitanje dolazilo je samo: psihologija. To je bilo jedino što sam video da mogu posle da radim, nisam video nijednu drugu opciju.

Svi su mislili da ću se orijentisati na sportsku psihologiju, ali zasada nisam. Bavim se psihoterapijom. Još uvek radim na proradi ličnih iskustava iz sporta za koja su vezane intenzivne emocije i mislim da će mi trebati još dosta vremena da se sve to dobro složi. Ali meni kao sportisti je trebao sportski psiholog koji će mi isključivo pomoći da osvojim medalju. I da mi ne oduzima vreme od seanse da pričamo o devojci, da pričamo o prijateljima, o mojoj porodici – to me uopšte nije zanimalo. Ja sam tu da bi ti meni pomogao/pomogla da osvojim tu medalju. Sve ostalo je irelevantno.

Sada, kada s druge tačke gledišta posmatram, (pitam se) što me nije konfrontirao da nije medalja jedino važna u životu? S treće strane, nema šta da mi bude žao i da budem ljut, jer ja sam bio spreman da mi psihoterapeut pomogne da razrešim bilo koji problem jedino ako je vezan za postizanje sportskih uspeha. Nema vremena da se „kopa“ po nečemu drugom, već isključivo onom što je vezano za performanse.

Sportista svaka tri meseca ide na neka važna takmičenja i psihoterapeut ne može da se bavi nečim drugim što je procenio kao bitno. Stalno je sezona i stalno je bitno takmičenje, i nema vremena da se bavi nečim „što se možda kuva u pozadini“. Mislim da Amerikanci to nazivaju „performance coach“; njegov posao je da podigne performansu na veći nivo na toj seansi.