Otkako je pristupanje Britanije zajedničkom tržištu otvorilo put daljem proširivanju Evropske unije, bilo je teško utvrditi postojanje spoljne politike dostojne tog naziva. Jer, ponekad je više zapravo manje: višestruki kompromis umesto afirmacije; brisanje umesto moći.
U Uniji se od tog trenutka nalazi većina zemalja koje su učestvovale u imperijalnim avanturama Sjedinjenih Država (šesnaest njenih sadašnjih članica doprinelo je ratu u Iraku); njom odjekuje uplitanje Vašingtona u poslove Latinske Amerike (otud i apsurdno priznavanje venecuelanske opozicije za legalnu vladu); ona lažira protivljenje ćudljivosti Trampove administracije, ali se utera u vrstu čim ova zapreti kažnjavanjem (ekonomske sankcije kompanijama koje trguju s Iranom).
Evropa je imala veću težinu na Bliskom istoku pre svog proširenja. Iako se Šarl de Gol protivio pridruživanju Britanije zajedničkom tržištu smatrajući da će je to pretvoriti u trojanskog konja Amerike na Starom kontinentu, Sjedinjene Države ne treba da strepe od Bregzita – Evropska unija s vremenom je postala njihov ambar.
Dominacija Vašingtona još je više poražavajuća u pogledu odbrane. Njen glavni instrument je Organizacija Severnoatlantskog sporazuma (NATO), stvorena tokom Hladnog rata. Dovoljno je odobrenje Bele kuće pa da jedna država članica ove alijanse kolonizuje drugu (Turska već četrdeset pet godina drži deo Kipra pod okupacijom) ili da svog suseda počne da tretira kao svoju „bezbednosnu zonu“ – vojska Ankare, druga po veličini u NATO-u, napala je sever Sirije u nameri da ukine tamošnju kurdsku autonomiju (vidi članak u novom broju Mond diplomatika). Ništa od toga Vašingtonu ne smeta sve dokle režim Redžepa Tajipa Erdogana nastavlja da nadgleda jednu od ruskih pomorskih granica, kupuje 60% oružja od Sjedinjenih Država i brine se o američkim nuklearnim bojevim glavama. Ne smeta to ni generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu, američkoj marioneti elokventnog nadimka „norveški Toni Bler“, jer Turska, prema njegovim rečima, „deluje suzdržano i u koordinaciji sa drugim saveznicima kako bi očuvala naše dobitke od zajedničkog neprijatelja, Daeša“.
Invazijom na Irak 2003. godine pod lažnim izgovorom, zemlja kojoj NATO služi kao poslušni prenosnik izazvala je sadašnji haos na Bliskom istoku. Ispunjavajući svoju agendu, Sjedinjene Države su, zajedno sa drugima, započele rat u Libiji, da bi potom osporile nuklearni sporazum s Iranom iz jula 2015. godine (čije je potpisivanje predstavljalo jedan od njihovih malobrojnih trenutaka mudrosti u protekloj deceniji…). Kada je u oktobru, bez konsultacija sa svojim evropskim NATO „saveznicima“ prisutnim na licu mesta, Kurde predao turskoj vojsci, američki predsednik objavio je jedan tvit vredan divljenja: „Nadam se da će sve odlično proći, udaljeni smo 11.000 kilometara!“ Nastavimo li da trpimo ovog ćudljivog sizerena koji ne zastupa bilo kakav drugi interes do sopstvenog, moraćemo da priznamo da smo definitivno postali protektorat. Da bi Evropa iz njega izašla, mora izaći iz NATO-a (1).
PREVOD: Matija Medenica
(1) Vidi: Régis Debray, „La France doit quitter l’OTAN“, Le Monde diplomatique, mart 2013.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 21. novembra
DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NOVINARNICI
Tagovi
