No dobro, prošlo je deset godina od kada su naprednjaci došli na vlast preko sudbinskog Đurđevdana – izbora 2012. Svakakvih smo se obeležavanja i scenskih fascinacija nagledali s Vučićem za ovu deceniju, ali da je zaista uspeo da prigrli šansu koju je imao mogao je ove godine da pompezno obeleži pola veka od sloma „srpskih liberala“, kao istinski modernizator Srbije. Iako modernizacijski učinci Vučićeve vlasti nisu Potemkinova sela, naprotiv (u infrastrukturi i jačanju vojske napravljeni su najveći pomaci), radikalsko-julovska recidiviranja, voluntarizam i korupcija epskih razmera tužan su epilog zakletvi iz 2011/12. I mnogim naprednjačkim solunašima njihova „Bela knjiga“ ne znači danas mnogo više od one Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi, ili one Dula Mihajlovića o kriminalnim grupama u Srbiji.
Ta, nekad pomalo senzacionalna, a danas zaboravljena naprednjačka „Bela knjiga“ napravljena je i obznanjena te davne 2011, kao „putokaz za promene“. Kako se bližila prva decenija vlasti, ona je ulazila u sve veće raskorake sa izveštajima Evropske komisije ili Fridom hausa, na primer. Naprednjaci su u „Beloj knjizi“ obećali bolji investicioni ambijent, fiskalnu konsolidaciju, i generalno u sferi ekonomije najviše su ispunili iz obećanog 2011. U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka. Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea. Na šta li sad podsećaju, i kakav bi sad bio izveštaj Verice Barać jer je onaj (zlo)upotrebljen od naprednjačke propagande u kampanji spržene zemlje protiv Dragana Đilasa. Naprednjaci 2011. najavljuju ubrzanje evropskih integracija koje su „žuti“ zakočili. Kao i nastavak bliske saradnje sa Rusijom, SAD i Kinom. U duhu Tadićeva „četiri stuba“.
Vučić i naprednjaci, iako ponekad recidiviraju, ipak ne mogu lako da se pozovu na šešeljevske izvorne principe, kao što „žuti“ svih fela relaksirano mogu na svoje. Ali mogu – da im nije pomalo neprijatno – na „Belu knjigu“. Tokom vlasti pokazana fleksibilnost oko pitanja Kosova ne odgovara formalnom rigidnom stavu iz 2011. Ipak i propaganda više ne govori o povratku Kosova u ustavni sistem Srbije, već samo o „interesima Srbije na Kosovu“.
Za ovih deset godina SNS kao dominantna partija postala je glavni kanal vertikalne socijalne promocije. Pod patronatom autoritarnog i arbitrarnog vođe stvorena je „nova klasa“ i novi kulturni model – etatizovanog rijalitija.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
