Da vam je neko osamnaestog ujutru rekao da će za nekoliko meseci da se ponove izbori u Beogradu, obradovali biste se jedino ukoliko ste glasač opozicije. Da ste vlast, pomislili biste da nešto veliko mora da se desi, a da ste nasmejani doktor da vaše vreme dolazi, ali ne bez stranke koja vas je u međuvremenu izbacila. Zašto se onda svi osećaju potpuno drugačije?
U Srbiji se dešava mnogo stvari. Štrajk glađu, hapšenja, haos oko Skupštine, miting na kojem se nije pojavio Rade Šerbedžija, pesma Evrovizije koja je postala politički problem, Topalko koji nije mogao više da izdrži… i – rezolucija EP.
Stvari se dešavaju neviđenom brzinom, a zapravo se ništa bitno ne dešava.
Da uzmemo deset godina, pre koliko je Hrvatska ušla u EU, ili 20, pre koliko smo se mi nadali da ćemo zajedno da uđemo u EU.
Pogledate dve zemlje. I dva društva.
To su raskrsnice. Tadiću su Britanci 2006. javili da se Holanđani, posle referenduma, spremaju da zaustave proširenje na Zapadni Balkan, i to tako što će da blokiraju glavnu zemlju – Srbiju; sve dalje su izgovori, a ne politika. Dvadeset godina kasnije zbog rata u Ukrajini EU shvata da mora da se zaokruži, ali onaj nestašni dečko kojeg ste napustili se dodatno pokvario. I sad on to blokira. Pucnjem iz 2003. kao da je definitivno stavljena tačka na sve to. Haški lobi je pobedio. A kada ne sudite zločincima posle rata, onda to više nije problem zemljama s kojima ste bili u ratu, osim satisfakcije, već – vama. Naša stvar. To danas posmatramo s nacionalnih kanala… Posledice tek dolaze…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
