Nasleđeno bogatstvo je hendikep za sreću

Ima nečeg romantičnog u priči i mitovima koji su oduvek optakali velike američke dinastije poput Vanderbilta, Rotšilda i Rokfelera – pa čak i u onom da je 101-godišnji Dejvid od ovih potonjih imao sedam srca za života –naročito pošto se čini da su ih u poslednjoj deceniji pregazili Bezos, Zakerberg i, pre svih, Gejts. 

Deluje da one sada pripadaju prošlosti, onoj u kojoj su najimućniji imali naftu i pruge umesto algoritama; oni su svoje uzdanice, valjda, u svet odraslih inicirali na debitantskim balovima – socialite je bila profesija! – i nisu operisali iz Silicijumske doline, već iz opulentnih vila na Roud Ajlendu i raskošnih zdanja u stilu američke renesanse usred Pete avenije. (Za Vanderbiltove su, naposletku, radili neki od najboljih beaux-arts arhitekata i dekoratora).

Nedavno preminula Glorija Vanderbilt jednom je rekla da je dekorisanje zapravo autobiografija. Sve njene rezidencije i njihove metamorfoze zaista su pričale priču, soba za sobom, od tragedije do trijumfa. Izgradili su Petu aveniju, upravljali lukama i železnicama, a onda su se dolari Vanderbiltovih pretvorili u prašinu.

Sve je počelo – kako obično počinju priče o bogaćenju u obećanoj Americi, ili makar nekad jesu – sa Komodorom, Kornelijusom Vanderbiltom koji je pozajmio od majke sto dolara i kupio svoj prvi parobrod, a završilo se sa Glorijinim sinom Andersonom Kuperom koga porodično bogatstvo po svoj prilici nije dočekalo. (Mama mu je, rekao je, odmah kazala da nema nikakvih tajnih računa i skrivenih fondova.)
Kuperu to uopšte ne smeta; imao je priliku da ide na koledž, dobio je obrazovanje, a sada je na njemu da zarađuje i privređuje.

Vanderbiltovi nisu izuzetak, pošto sve više industrijalaca deci u nasledstvo ne ostavlja novac, već znanje. Konačno je svima jasno da nije dobro da deca ne rade, makar zato da ne proćerdaju nasledstva sticana decenijama unazad, a u najboljem slučaju da od njih postanu obrazovani, sposobni ljudi koji će i sami stvarati umesto da budu paraziti koji od tate traže da im za rođendan kupi banku.

Srpski tajkuni ne shvataju i dalje zašto deci ne treba ostavljati imperije, već potpuno suprotno: ovde je i dalje najvažnije šta ti je ostavio tata. 

Ovim pitanjem bavio se i anonimni tajkun u kolumni „Reč tajkuna“ u Danasu, rekavši, međutim, da svojoj deci neće ostaviti ni firmu, ni novac, već im pruža na raspolaganje pohađanje najprestižnijih svetskih škola. 

„Moja roditeljska obaveza je da im dam alatke koje će im u životu omogućiti da stvaraju. Moja deca treba da uživaju u svojoj kreativnosti, a ne u novcu koji sam ja zaradio. Naravno, ako to žele. A ja ne želim da stvaram lenje imbecile.“

Tajm je svojevremeno pisao da 90 odsto imućnih dinastija ostane bez bogatstva do treće generacije naslednika, što je zaista neshvatljivo s obzirom na to koliko je lako zadržati ga kada se jednom stekne, makar i po naslednoj liniji. Neke analize pokazale su da bi Donald Tramp danas čak bio bogatiji nego što jeste da nije uradio apsolutno ništa od 1974. godine, osim da je milione dolara koje je nasledio od oca samo uložio na tržište nekretnina.

Zaraditi novac je teško; zadržati ga kada se rodiš sa njim ne bi trebalo da bude. Pa ipak, američke dinastije učinile su potpuno suprotno. Možda to ima veze sa sklonošću da organizuju zabave poput one koju je priredila izabranica Vilijama Kisama Vanderbilta kada je svaka gošća otišla kući bogatija za skupocenu Tifani ogrlicu, sa dokolicom u kojoj žive, ili sa onim što je neko od Vanderbilta jednom primetio, da je „nasleđeno bogatstvo hendikep za sreću“. Lako je, valjda, biti rasipnik ako je novac zaradio deda, ako nisi ti bio taj koji je od mame pozajmio sto dolara i stvorio imperiju. 

Nova fela bogataša ima zmiju u džepu i to im je svima zajedničko. Svaki dolar, svaki cent se broji, pre svega jer oni pripadaju onoj sorti pragmatičnih, racionalnih ljudi. Biti pripadnik američke dinastije podrazumevalo je hedonizam i prećutno uzdržavanje od rada, rad je za smrtnike; biti pripadnik Silicijumske doline podrazumeva da ste radoholičar i da radom postanete besmrtni. 

Iako mnogi smatraju da je nova generacija bogatih pregazila stare dinastije, to možda ipak nije u potpunosti tačno. Džef Bezos, danas najbogatiji čovek na svetu – a nedavno proglašen i najbogatijim čovekom svih vremena – težak je 117 milijardi dolara. Lilijan Betankur, naslednica imperije L’Oréal i najbogatija žena, ima 54 milijarde. Ipak, kada se njihova bogatstva uporede sa plutokratama iz prošlosti, vrlo je moguće da je stara garda bogataša ipak bila preimućnija ako se u obzir uzme visina domaćeg bruto proizvoda. Džon D. Rokfeler je raspolagao sa 1,5 milijardi dolara, što je 1937. godine činilo oko 1,6 odsto BDP-a. Ako se isti odnos primeni na današnji BDP, Rokfelerovo bogatstvo bilo bi trostruko veće od Bezosovog.

Istom računicom, bogatstvo Vorena Bafeta danas bi iznosilo više od 330 milijardi dolara, Endrua Karnegija koji je 1901. svoju kompaniju čelika prodao J.P. Morganu za 480 miliona danas bi išlo do 320 milijardi, a Kornelijusa Vanderbilta blizu 240 milijardi.

Bil Gejts se na Forbsovoj listi desetorice najbogatijih ljudi — sa koje se ne skida već dvadeset godina unazad – trenutno kotira kao drugi, odmah iza Bezosa, sa bogatstvom od oko 97 milijardi dolara, iako trenutno poseduje tek jedan odsto udela u kompaniji Majkrosoft, a vlasnik Fejsbuka Mark Zakerberg koji se obavezno svrstava u sam vrh bogataša, čak i mimo konkurencije tehnoloških giganata, zauzima osmo mesto.

Moć dinastija utemeljena je u instituciji „porodice“ otkada su prve dinastije nastajale u Egiptu, staroj Grčkoj, Rimu i Kini. Sa usponom kapitalizma, finansijskog sektora i korporacija, potisnute su političke dinastije.

Dinastijska moć je ujedno i klasna i češće se temelji na oportunizmu nego na omnipotentnosti, a mnogo je onih koji smatraju da su dinastije strukturirane kao mafija.

Tri najbogatije američke porodice danas su Voltonovi, vlasnici Volmarta, porodica Mars (da, Mars čokoladice) i braća Koh, naslednici druge po veličini privatne kompanije, konglomerata Industrija Koh. Svaku od tri imperije osnovali su roditelji i roditelji njihovih roditelja današnjih naslednika i naslednica.

Ove tri porodice zajedno poseduju skoro 350 milijardi dolara — četiri miliona puta više od prosečnog bogatstva američke porodice, a od 1982. godine njihova bogatstva su se uvećala za 6.000 odsto.
Debata o tome koja je familija, zapravo, najbogatija na svetu nije završena, ali ta titula nezvanično je dugo pripadala Rotšildovima, uprkos zvaničnom prvom mestu Voltonovih. Uz Rotšildove uvek idu i Rokfelerovi i uticaj ovih porodica je nemoguće sažeti i dokučiti do kraja; oni su oduvek bili toliko bogati da se zaista večito činilo da vladaju svetom i da ni sami ne znaju gde je početak, a gde kraj njihovim milijardama dolara (toliko bogati da keve klincima kad traže koji dinar i danas govore „pa nisam ti ja Rokfeler“), i u njihovim imenima možda je najbolje sublimirana tajnovitost tog bogatog života o kojem mali, obični čovek ne zna ništa i ne može da zna.

Dinastije koje su opstale, opstale su zahvaljujući promućurnosti naslednika koji dokazuju tezu da nije dovoljno samo naslediti, već treba i raditi, mnogo raditi. Robert Darst nije samo protagonista čuvenog HBO dokumentarca The Jinx, već i pripadnik njujorškog klana Darstovih, jedne od najstarijih i najčuvenijih porodičnih kompanija u svetu nekretnina. Toliko su bili bogati da je Njujork tajms 2002. godine pisao da će možda „svaki Darst dobiti sopstveni Tajms skver“. Da je treću generaciju predvodio Robert, od imućstva patrijarha Džozefa ne bi ostao ni cent, ali je Robertov mlađi brat Daglas preuzeo stvar u svoje ruke i stvar je nekako rešena. Darstovi raspolažu sa tričavih šest milijardi dolara.