Mujo Bogaljević, upravnik zemljoradničke zadruge koja se bavi uzgojem krompira u Janji, u Republici Srpskoj (RS), doživeo je sve što je moglo da mu se desi 1990-ih – prinudni rad, pritvor, borbe na frontu, izbeglištvo, eksproprijaciju. Kao bosanski musliman, bio je prinuđen da tokom rata izbegne u Tuzlu, koja je danas u sklopu Federacije Bosne i Hercegovine. Njegova porodica je 2000. godine odlučila da se vrati u svoju kuću, u drugom državnom entitetu u kome većinu čine Srbi. Bogaljević ne namerava da je ponovo napusti i ne veruje u ratne trube koje uporno prizivaju zapadni mediji: „Nemamo više sredstava za rat. Nijedna strana nema snagu koju je nekada imala vojska Jugoslavije. Može da se dogodi da dve budale pucaju jedna na drugu, ali su naši lideri zgrnuli previše novca da bi rizikovali da ga protraće. Pravi problem je ekonomska emigracija koja pustoši ceo region. Uskoro ćemo izgubiti čitavu jednu obrazovanu i radno sposobnu generaciju.“
Više od četvrt veka od kraja rata, u Bosni i Hercegovini je vrlo malo nasilja. Bošnjaci, Srbi, Hrvati i Romi dele svakodnevicu bez poteškoća, uprkos jasnim etničkim podelama koje su nasleđe sukoba. Duhovi prošlosti, međutim, bacaju senku na sadašnjost: svaka zajednica ima svoju verziju istorije i ostavlja utisak da i dalje sledi ratne ciljeve. Kako bi izbegli da na izborima u oktobru plate danak politike koju vode, nacionalistički lideri na vlasti i dalje igraju na kartu viktimizacije sopstvene zajednice. Srbi tvrde da njihova budućnost zavisi od vraćanja nadležnosti Republici Srpskoj koje je centralna vlast godinama prisvajala, sanjajući potajno o nezavisnosti. Hrvati žele garantovano mesto u institucijama putem izbornih kvota, kao i da dobiju sopstveni entitet. Najzad, Bošnjaci, koji sada čine više od polovine stanovništva, žele da izmene sudbinu zemlje i traže unitarnu umesto federalne države.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 26. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
