Nataša Ninković: Današnji gastarbajteri beže glavom bez obzira

Skoro da nema crvenog tepiha kojim Nataša Ninković nije prošetala ovog leta. Povoda za intervju je bilo mnogo, ali nestrpljenje publike da vidi novo ostvarenje domaće kinematografije nazvano „Ajvar“ bilo je tema ovog razgovora.

U filmu Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović) igraju bračni par koji već duže vreme živi u Stokholmu. Njih dvoje imaju uspešne karijere u Švedskoj i za praznike dolaze u Srbiju, gde se u poznatom okruženju odvija uigrana koreografija koja se mnogo puta ponovila u njihovim gastarbajterskim životima. Ovog Uskrsa se taj zid ćutanja ruši.

Rediteljka ovog filma je Ana Maria Rossi, koja je sa Majom Todorović napisala i scenario. Pored Nataše Ninković i Sergeja Trifunovića u filmu „Ajvar“ igraju i Miodrag Krstović, Pavle Pekić, Gordan Kičić, Igor Borojević, Aleksandra Janković, Vesna Čipčić, Ivana Šćepanović, Paulina Manov, Branka Petrić, Srđan Miletić, Mirko Vlahović i drugi.

S obzirom na to da je ajvar iz naslova filma asocijacija na „emigraciju“, šta mislite o tim hordama mladih ljudi koji su ajvar zamenili nekim specijalitetima sa severa Evrope ili nekim burgerima u Americi?

To je najveća strahota i sramota za nas. Pošto imam dosta kontakata sa našom dijasporom, po celom svetu, bez obzira na te „specijalitete“, nostalgija za ajvarom retko jenjava… I tuđi hleb je uvek tuđi za prvu generaciju… Ali od druge, već se sve menja. Tako je bilo nekad. Ova današnja emigracija beži glavom bez obzira i nikakav „ajvar“ ih neće poljuljati.

Direktan partner u filmu vam je Sergej Trifunović, inače kolega sa klase. Njegova „sledeća“ uloga bila je uloga lidera jedne od opozicionih stranaka, kako doživljavate njegov potez?

Ja lično nikad tako nešto ne bih uradila. Mislim da je to polje političara, ne samo po profesiji nego i u duši. Jedan umetnik retko kad preživi taj svet, a da ne izgubi sebe. Međutim, Sergej ima neverovatnu energiju i snagu, i ako je to njegova potreba, neka pokuša.

Ranije ove godine odigrali ste i ulogu Sofkine majke u „Nečistoj krvi“. Povodom te predstave, rekli ste da se „život svodi na: ja moram, ja treba ovo da uradim, od mene se očekuje ovo“. U kojoj meri se, i van ove drame, naši životi svode na to što ste rekli?

Sve što nalaže lepo vaspitanje u tom smislu, šta treba, šta je uljudno i podrazumeva empatiju i osećaj za drugog je, naravno, poželjno! A kada čovek dozvoli da bude žrtva sredine u kojoj živi, žrtva statusa, svojih slabosti, kompromisa – to je dobrovoljna robija, kavez iz kojeg se retki izvuku.

Jedna ste od ličnosti u monografiji „Ikone stila“. Šta je danas mera životnog stila?

Ne postoji parametar „mere“. Ona je individualna. Kad čovek stoji iza sebe i svoje ličnosti, ima integritet i dosledan je u tome što „jeste“, to već postaje stil.