Naučnici otkrivaju kako je Leonardo slikao legendarnu „Mona Lizu“

Istraživanje čiji je rezultat objavljeno u sredu u „Journal of the American Chemical Society“, sugeriše da je čuveni, učeni i inventivni italijanski renesansni majstor možda bio u posebno eksperimentalnom raspoloženju kada je počeo da radi na „Mona Lizi“ početkom 16. veka.

Recept za uljanu boju koji je Leonardo koristio kao osnovni sloj za pripremu panela od drveta topole, izgleda da je bio drugačiji za „Mona Lizu“, sa posebnim karakterističnim hemijskim sastavom, otkrio je tim naučnika i istoričara umetnosti iz Francuske i Velike Britanije.

„On je voleo da eksperimentiše, a svaka od njegovih slika je tehnički potpuno drugačija“, rekao je Viktor Gonzales, vodeći autor studije i hemičar u najvećem francuskom istraživačkom telu, CNRS. Gonzales je proučavao hemijski sastav desetina dela Leonarda, Rembranta i drugih umetnika.

„U ovom slučaju, zanimljivo je videti da zaista postoji specifična tehnika za osnovni sloj ‘Mona Lize’ „, rekao je on za Asošijeted pres.

Istraživači su našli retko jedinjenje „plumbonakrit“ u Leonardovom prvom sloju boje. To otkriće je, rekao je Gonzales, prvi put potvrdilo ono što su istoričari umetnosti ranije samo pretpostavili: da je Leonardo najverovatnije koristio prah olovnog oksida da zgusne smesu osnovne boje i pomogne da se osuši dok je počinjao da radi na portretu žene koja sada gleda iza zaštitnog stakla u Muzej Luvr u Parizu.

Karmen Bambah, specijalistkinja za italijansku umetnost i kustoskinja u njujorškom Metropoliten muzeju umetnosti, koja nije bila uključena u studiju, nazvala je istraživanje „veoma uzbudljivim“ i rekla da su svi naučno dokazani novi uvidi u Leonardove tehnike slikanja „izuzetno važna vest za svet umetnosti i naše globalno društvo“.

Nalaženje „plumbonakrita“ u „Mona Lizi“ svedoči o „Leonardovom duhu strastvenog i stalnog eksperimentisanja kao slikara – to je ono što ga čini bezvremenskim i modernim“, rekla je Bambah.

Fragment boje iz osnovnog sloja „Mona Lize“ koji je analiziran, bio je jedva vidljiv golim okom, ne veći od prečnika ljudske dlake, i uzet je sa gornje desne ivice slike.

Naučnici su zavirili u njegovu atomsku strukturu koristeći rendgenske zrake u „sinhrotronu“, velikoj mašini koja ubrzava čestice skoro do brzine svetlosti. To im je omogućilo da otkriju hemijski sastav. „Plumbonakrit“ je nusproizvod olovnog oksida, što omogućava istraživačima da sa više sigurnosti kažu da je Leonardo verovatno koristio prah u svom receptu boje.

„Plumbonakrit je zaista otisak njegovog recepta“, rekao je Gonzales. „Ovo je prvi put da to možemo hemijski da potvrdimo“.

Posle Leonarda, holandski majstor Rembrant je možda koristio sličan recept kada je slikao u 17. veku. Gonzales i drugi istraživači su i ranije nalazili „plumbonakrit“ u njegovim radovima.

„To nam takođe govori da su se ti recepti prenosili vekovima“, rekao je Gonzales. „Bio je to veoma dobar recept“.

Smatra se da je Leonardo rastvorio prah olovnog oksida koji ima narandžastu boju, u lanenom ili orahovom ulju zagrevanjem smeše da bi napravio gušću pastu koja se brže suši.

„Ono što ćete dobiti je ulje koje ima veoma lepu zlatnu boju“, rekao je Gonzales. „Teče kao med“.

Ali „Mona Liza“ za koju je Luvr rekao da je portret Lize Gerardini del Đokondo, žene firentinskog trgovca svilom, i druga Leonardova dela još imaju tajne koje treba otkriti.

„Ima mnogo, još mnogo stvari koje treba otkriti, sigurno. Jedva smo zagrebali površinu“, rekao je Gonzales, a „ovo što sada govorimo je samo malo više znanja“.