„Nauka je ista, klima je ta koja se promenila“: Akademik Fedor Mesinger za Nedeljnik

U trenutku u kom ceo svet doslovno kipi, pitanje globalnog zagrevanja izbija u prvi plan kao jedan od najhitnijih problema sa kojima se čovečanstvo suočava. Temperature koje neprestano rastu, ekstremni vremenski događaji koji postaju sve češći i intenzivniji, duže i ozbiljnije suše, poplave, oluje, primoravaju nas da se ozbiljno zamislimo nad sudbinom naše planete i brzinom kojom moramo delovati. Sve veći broj stručnjaka i naučnika upozorava da je neophodno da se trgnemo i preduzmemo odlučne korake kako bismo sprečili dalje pogoršanje ovog kritičnog problema.

Jedan od izuzetnih i vrhunski priznatih stručnjaka u oblasti meteorologije ističe koliko je bitno da nas aktuelne vremenske (ne)prilike prodrmaju. Akademik Fedor Mesinger, koji je u svojoj 90. godini i dalje aktivan u naučnoistraživačkim krugovima, jedini meteorolog u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), govorio je za Nedeljnik o svojim počecima, kao svedok dva veka govori o tome koliko se vreme promenilo, i o tome šta nas očekuje u narednih 30 godina kada je u pitanju globalno zagrevanje.

Kako je izgledalo istraživanje u vreme kada ste vi počinjali?

U moje vreme, prognoze su se pravile tako što su postojale vremenske karte, i to su me učili. Ali to mi nekako nije odgovaralo. Ja gledam na te karte i ne vidim ono što se očekuje da vidim. Znao sam da tu treba ozbiljnije da se radi, putem matematike. Postoje osnovne jednačine za atmosferu i one su poznate skoro 200 godina, ali šta da radimo mi sa njima? Imao sam sreću da stignem kod prvog čoveka meteorologije u svetu tada, rodom Japanca, koji je predavao u Los Anđelesu. Imao sam čast da provedem dosta vremena tamo, tako da sam bio ispred svog vremena sledeći tog čoveka koji je imao ideje koje su se pokazale ispravnim. To se sve dogodilo tokom šezdesetih godina. Na kraju sam došao u američku meteorološku službu i doneo sam – u svom koferu – program koji se pokazao da je bolji od onog koji su oni imali. To je postao prvi zvaničan operativni program, model, američke meteorološke službe. To je bio transfer tehnologije iz malih zemalja u najveću moguću u tom pogledu i za to doba.

Da li su i tada meteorolozi bili na lošem glasu?

Meteorolozi rade dobar posao. Zavisi ko su meteorolozi koje slušate. Slučajno sam bio u jednom društvu gde me je jedan gospodin, očigledno obrazovan, pitao: „Kako je meteorologija danas? Ima ta beogradska meteorološka škola…“ Ja se užasnem, jer znam šta se tu događa. Tu školu vodi jedan gospodin koji očigledno nema veze sa savremenom meteorološkom naukom a uspeo je da proglasi da postoji neka, takozvana „Beogradska meteorološka škola“, čak sam ga video i na televiziji. Pola sata mu je bilo posvećeno, a govorio je totalno koješta. Nema blage veze sa onim što meteorologija kao nauka zna. U tom pogledu bismo mogli da kažemo da su meteorolozi na lošem glasu, ali uvek kažem, zavisi koga slušate.

Putem kojih kanala vi pratite prognozu?

Ja gledam prognozu RHMZ-a na internetu, ali više gledam prognozu koju pravi takozvani „Il meteo“. Prognozu za to pravi Ivan Ristić koji koristi taj takozvani „eta model“ mada ga je on promenio, nije to nešto što se meni dopada ali verujem da je ipak dobro. Ima na svaka tri sata prognoza padavina i lepo se vide stvari koje su vam bitne.

Koliko se meteorologija kao nauka promenila u odnosu na period vaših početaka?

Postepeno, meteorologija se usavršavala korak po korak. Bilo je mnogo koraka koji su bili odlučujući, koji su predstavljali značajan napredak. Mi danas znamo da je vreme haotični medijum, atmosfera je medijum gde vlada takozvani haos. E sad, šta je taj haos? Male greške u početku su neophodne, jer mi ne možemo da znamo početno stanje atmosfere, samo ga merimo tu i tamo, na raznim mestima. Kada ta početna greška raste, nakon nedelju, dve, tri, naraste toliko da se više ne može očekivati da prognoziramo tačno da li će na tom mestu biti kiša ili neće. To se ne može uraditi, ali se na duže vreme, na primer, na mesec, dva, može očekivati da će biti više kiše od proseka, ili manje. Danas je manja početna greška nego ranije. Za nas, otprilike nedelju ili dve dana, kako idete unapred sa prognozom, tako je ona sve manje pouzdana.

Jednostavno tako je, ne može se očekivati bolje. Ipak, može se računati promena klime, tako da danas već postoje računice šta se dogodi sa klimom, prosečnom temperaturom, padavinama… Postoje proračuni za 100 godina unapred, 200. Sve se dosta promenilo, više se ne radi pomoću štapa i kanapa, sve je digitalizovano, ali je nauka ostala ista. Klima je ta koja se najviše promenila.

Da li mislite da je pojava aplikacija ugrozila ili pogoršala posao meteorologa i da li su aplikacije merodavne?

Nisu one za bacanje, ali verujem da nisu najbolje. Kod nas je vreme pod uticajem planira, dok su modeli koje koriste svetske firme – trgovačke firme koje rade na ekonomskom principu. Sve te aplikacije koriste prognozu Američke meteorološke službe tako da, to je samo posao da se interpoliše vreme, prognoza za neko određeno mesto. Međutim, planine, a kod nas je vreme pod znatnim uticajem planina, nisu obuhvaćene na najbolji način u tom modelu Američke meteo-službe, što koriste te firme. Rekao bih da one nisu najbolje, ali procena šta je najbolje, to je već ozbiljan posao. Ne verujem da one kvare posao onima koji se bave meteorologijom. Ljudi su lako podmitljivi. Bio je kod nas meteorolog amater Koljčinski, sav svet mu je verovao. On čak nije ni bio meteorolog, on je imao neku totalno neproverenu metodu za računanje vremena mesec dana unapred. I ljudi su verovali, čitali su pre nego što idu na odmore. Ali šta da radimo, nije svako u ovom poslu obavešten.

Pošto ste svedok dva veka, koliko je klima nepovoljnija danas nego u prethodnom veku?

Znatno se promenila i menja se sve više. Puno nas ima, nije lepo reći, ali zamislite, po jednom stanovniku Zemlje, a ima nas osam milijardi, više od jedne tone ugljenika bude emitovano u atmosferu. Stanovnik naprednije zemlje, bogatijih zemalja Evrope, SAD, Australije, emituje četiri tone. Mi smo promenili atmosferu i ona je sad takva. Postoje i dva druga gasa koji su tu značajni. Metan i azotni oksid koji čine 30 procenata odgovornosti za efekat staklene bašte. Nije važno koliko gasova ima već šta oni rade. Njih nema mnogo, ako kažete u procentima, ali oni apsorbuju zračenje koje sa Zemlje ide u vasionski prostor, i jedan deo vraćaju natrag. Mi smo u sistemu koji nije u ravnoteži.

Količina energije koja nama dolazi sa Sunca je veća od one koju Zemlja zrači u vasionski prostor. Mi smo jednostavno u stanju koje je takvo da, i ukoliko bismo istog momenta prestali da emitujemo te gasove staklene bašte, Zemlja bi se i dalje zagrevala i zagrejala bi se možda pola stepena preko ovoga što je sada, možda i više, ali ne možemo da stanemo istog trenutka.

Navikli smo da letimo okolo. Nije moguće preko noći promeniti sve to. Čovečanstvo mora da smanji emitovanje gasova koji stvaraju efekat staklene bašte. Čuju se kod nas ideje da moramo da sačuvamo samostalnost u proizvodnji energije, da ne smemo da dozvolimo da nam neko drugi soli pamet, naročito bogate zemlje sa Zapada, ali to je jednostavno naša obaveza, neki prosto religiozni duh, da, koliko god smo sićušni u tom poslu, treba da se trudimo da ne činimo doprinos neprilici koja preti čovečanstvu.

Šta još, pored smanjenja emisije ugljen-dioksida, pojedinci mogu da urade?

Bitni su i mali početni koraci. Ja sam u domaćinstvu zamenio sve sijalice led sijalicama koje praktično ne troše energiju. Ceo dan da svetli sijalica, potroši manje od jednog dinara u ceni jednog računa. Mada, kod nas je svakako energija jeftinija nego što treba da bude. Potrebno je da ne trošimo energiju bez potrebe, korisno je ići peške, recimo stepenicama, a ne liftom. Dobro je i za nas i za planetu. Ne treba se buniti protiv nuklearnih elektrana, šteta od ugljenika, od sagorevanja uglja, posebno od ovog našeg lignita je višestruka. I daleko je veća opasnost od njega po naše zdravlje nego od elektrana. Nevolje sa nuklearnim elektranama su samo rezultat čovekove nepažnje. I ova u Černobilju, to je totalna besmislica, pravili su neke eksperimente što je rezultiralo tako kako je rezultiralo.

Da li se sećate da je u Jugoslaviji bilo oluja sličnih intenziteta poput ovih koje su pogodile region?

Ako se čovek potrudi, možda će naći neki podatak, ali to je, što bi Englezi rekli, cherry picker. Kao da birate trešnje. Tako birate podatke.

Da li ste se susreli nekada pre sa superćelijskom olujom i šta je ona zapravo?

Verujem da je nikada nije bilo u tom intenzitetu. Gotovo uvek negde na Zemlji ima nešto što se dogodilo a što je novo u poređenju sa onim što je pre bilo. Sve je intenzivnije, kod nas nije nikada bilo ovako. Bilo je oluja, manjeg intenziteta, nisu ih zvali „superćelijske“.

To su oluje gde postoji vrtložno kretanje izuzetno intenzivno. Oluja traje duže od standardne. Ne znam da li postoje neki kriterijumi i parametri, šta je tačno to „superćelijsko“. Jer čovek kada koristi neke reči treba da pazi na njih. Ja moram priznati da ne znam precizno da kažem šta znači, to je samo reč, ali nema nikakve sumnje da su nepovoljne, velike padavine, intenzivnije nego što su bile. Pa, u krajnjoj liniji to znaju i osiguravajuća društva. Postoje dijagrami koji pokazuju koliki je udeo štete od vremenskih nepogoda u odnosu na druge štete. Taj iznos sada raste.

Atmosfera je za više od jedan stepen toplija nego što je bila ikada tokom našeg života na Zemlji, i toplija atmosfera sadrži više vodene pare. Dalje, vodena para je kao gorivo za nepogode, i nepogode su intenzivnije. Ne možemo da promenimo ovu situaciju brzo. Treba decenija minimum da se neka bitna promena napravi, nekoliko decenija je potrebno da se taj porast zaustavi.

Da li smo kao društvo svesni da je ovo gorući problem? Mi kao društvo, ali i vlast koja je, kako se čini, marginalizovala ovaj problem?

Ljudi su većinom nesvesni koliko je to ozbiljna situacija i ne obraćaju veliku pažnju. Isto tako i političari. I ne samo kod nas već i u drugim zemljama. Tu i tamo je rukovodstvo države svesnije i ažurnije, postoje ministri za zaštitu životne sredine. Kod nas je nekako sve to potpuno skrajnuto. Veoma je potrebno da se na ovaj problem gleda sa većom ozbiljnošću i da se osećamo kao jedan deo sveta, a ne kao neko ko gleda samo svoje interese. Svačiji interes je zaustavljanje globalnog zagrevanja. To je politika koja gleda dobrobit čovečanstva.

Šta mislite o ljudima koji ne izlaze iz kuće bez kišobrana?

To su ljudi koji su vrlo oprezni, ali i kišobran je težak, pa može da vam smeta. Ja sam ipak za to da gledamo prognozu. Ja pogledam pre izlaska iz kuće prognozu koju sam pomenuo, na svaka tri sata je gledam i na osnovu toga znam da li da nosim kišobran ili ne. Ali, i ako pokisnem, nije neka šteta, neću se otopiti, nismo od šećera.

Kakvo vreme očekujete do kraja nedelje?

U Beogradu se ne očekuju padavine, što se tiče nas, deluje da je povoljno. Ja idem na put, ali se radujem toplom vremenu zbog vas koji ostajete.

Intervju je objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika 17. avgusta 2023. godine.

.