Ne čitaj komentare (na internetu)

Modem je premijerno zacvrčao negde u leto 1998; od tada sam onlajn. Nije se bilo stalno onlajn, naravno, ovo sad kad ti je sve nadohvat ruke, kad su vesti svuda, kada moraš da odabereš da ne želiš nikakav signal, a ako i odabereš gledaju te kao kakvog ludaka; ma ništa slično.

Morali su se pazariti sati, u tranšama od po deset, najčešće, pa onda krckati to na po nekih dvadesetak minuta posle 21 čas uveče, kad je jeftin telefon, pod uslovom da nikome ne treba fiksni, pod uslovom da ne priča dvojnik, pod uslovom da ćeš dobiti vezu, pod uslovom da će veza biti brža od 33.600 kbps, pod uslovom da umeš da nađeš to što si naumio.

Ali hajde, recimo, argumenta radi, da sam na internetu skoro 23 godine. A za te 23 godine dogodilo sve svašta, bilo je skandala i katastrofa.

Bio sam na internetu, eto, kada je bilo bombardovanje. Provodili smo noći na mIRC kanalima i na Yahoo! četovima, pokušavajući da ispričamo Amerikancima i drugima, onako kako smo umeli, da to nije baš tako kako je njima rečeno. Kačili smo gif-ove sa metama, a kada je stvar već poodmakla, priključili se nekoj vrsti digitalne partizanske eskadrile, pošto tada behu popularne igre MiG-29 i F-16, koje je mogao da tera čak i slabašni Pentium na 233 megaherca. Vijali smo Amerikance po nebu, obavljajući svoju virtuelnu dužnost, svaki pogodak u rep mrskog agresora bio je jedan mali bod za naše silom prizemljeno i herojsko ratno vazduhoplovstvo.

Bio sam na internetu i kada je bio „milenijumski bag“, i narednog jutra je opet bilo interneta i struje; mnogo važnije, bio sam na internetu i kada su se dogodili napadi 11. septembra.

Bizarna je zakonitost da je grozota govora na internetu eskalirala sa dokidanjem anonimnosti; čini se da smo nekada, skriveni iza niknejmova i avatara, bili mnogo pristojniji. Sada su mnogi tu imenom i prezimenom i slikom svoje nasmejane dece i unučića, a iz njih svejedno isijavaju pakost i patologija

Istina, nije bilo društvenih mreža, ali postojali su uveliko forumi, bordovi i ostali sajtovi za druženje, mogao je već tada svako da nađe šta mu volja i šta mu nije volja; pa tako i svađu, suprotno mišljenje, nekoga s kim bi se zakačio.

Bio sam na internetu i kada su novine, prvo bojažljivo, a onda sve agresivnije, počele da migriraju onlajn. Isprva je bilo svejedno, mogao si i svaki tekst iz dnevne štampe da okačiš i to bi s merakom čitali retki; onda su odjednom stigli pametni telefoni, pa je biti brži postalo važnije od biti tačan.

Bio sam na internetu kada se pojavio MySpace, i kada smo čuli za Fejsbuk, i kada su na Fejsbuku bili studenti, pa onda klinci, pa onda su klinci i studenti pobegli odatle, a došli matori ljudi, svačija tetka, ujak što je voleo da priča masne viceve, teča što je širio teorije zavere; i posle kada su svi napravili Tviter, pa su se na Tviteru prvo zezali neki koji su sebe zvali „tviterašima“, a onda je bilo novinara i novinara u pokušaju, političara i političara u pokušaju, botova, lažova, i čega sve ne, i još se množe.

Nije ovo onaj vic, pa da se sad nešto hvalim; dapače, kada pogledam ovo prethodno pola stranice, bude me i sramota na šta mi je prošla jača polovina života, a posebno poslednja decenija. Ali cenim, i to je jedini razlog što se vraćam svemu, da mi sve te godine iskustva daju za pravo da savetujem ljude kako da ostanu normalni, u ovo doba kada mnogo, baš mnogo zlih ljudi pokaže svoje lice.

Bizarna je zakonitost da je grozota govora na internetu eskalirala sa dokidanjem anonimnosti; čini se da smo nekada, kada smo po forumima raspravljali čak i o politici, skriveni iza niknejmova i avatara, bili mnogo pristojniji. Sada su svi tu imenom i prezimenom i slikom svoje dece i unučića, a iz njih isijava pakost.

Nije to slučaj samo sa pričom devojaka koje su doživele najstrašniju traumu u životu i devojčica i žena koje su se osnažile i odvažile toliko da im se samo treba duboko pokloniti, i to ne zato što su glumice; jednako grozno – ako se ikakvo poređenje zapravo može napraviti – bude kada se dogodi neki drugi zločin, kada neko nastrada, slučajno ili namerno, kada neko nešto slavi, kada neko odnekle beži, kada je neko od nečega bolestan, kada smo svi od nečega bolesni.

Onaj savet, eto, da ne duljim, može se sažeti u jednu rečenicu: ako već morate da čitate vesti (isključivo) na internetu, ne čitajte komentare. Još jednom: ne čitajte komentare. Nipošto. Ni iz jednog razloga. Čak ni kad mislite da je to dobra ideja. Nije dobra ideja.

Ako to učinite, pomislićete da je ceo svet otišao kvragu i da se ni za šta više ne treba boriti; da bednika, sociopata i polusveta ima na svakom ćošku.

Spasite svoj razum, ne čitajte komentare na Fejsbuku, čak i ako je na vest koju je objavio medij kojem verujete i koji nema običaj da širi netrpeljivost i mržnju; ne čitajte komentare ispod tekstova na sajtovima, jer u toj septičkoj jami koja ne služi ničemu sem nabijanju besmislenih „klikova“, nećete pronaći ništa pametno; okanite se Tvitera ako na njemu ne umete da ignorišete manijake; nemojte obraćati pažnju na trolove koji se prave pametni, nemojte pisati postove i tekstove u kojima ćete citirati njihove grozote i postavljati pitanja „kakvi smo to mi“. Ako su sociopate već dobile ventil, nemojte im davati megafon.

SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari „vrsnog pedagoga“ Miroslava Aleksića…

SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ

SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari „vrsnog pedagoga“ Miroslava Aleksića…

SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ