U romanu Serotonin francuskog pisca Mišela Uelbeka glavni junak prilikom useljenja u novi stan ističe pogodnosti kablovske televizije koja u ponudi ima brojne sportske kanale. Negde tamo već u drugoj polovini knjige junak ulazi u sve veću depresiju koja je akutna kako strane odmiču. I u toj i takvoj depresiji junak primećuje da sve manje gleda sport i daje definiciju tog raskida sa sportskim kanalima, tačnije sve pripisuje starosti u kojoj ga sam sport sve manje zanima.
U mom slučaju, gubitak interesovanja za pojedine stvari ne pripisujem godinama. Redovno izlazim, posećujem događaje, koncerte, premijere, predstave, promocije… Ali primetio sam da me u poslednjih godinu dana sport sve manje zanima. Na početku to nisam pripisivao godinama već tome što u prethodnom stanu nisam imao kablovsku sa Premijer ligom, a meni je sav sport to takmičenje.
Uskoro sam počeo da osećam sve veću dosadu i počeo sam da propuštam mečeve, osim nekih važnih utakmica. A onda sam shvatio da je meni zapravo dosta poraza. I to se poklopilo kada je inostrani klub za koji navijam, Čelsi, počeo sve više da gubi a ja sam se poslednjih deceniju i nešto od toga sasvim odvikao. I počeo sam da zavidim tome što sam se oslobodio fanatičnog praćenja sporta jer sam shvatio da ne znam da prihvatim poraz iako sam se čeličio godinama prateći OFK Beograd.
Setio sam se svih poraza u mom detinjstvu. Onaj od Nemačke na EP u Jugoslaviji u danu u kome sam kupio prvu ploču. Pa poraz Željezničara od Videotona kada mi je pozlilo a majka se uplašila i odstranila me iz sobe. Poraz OFK od Sutjeske u odlučujućoj utakmici Druge lige kada smo otac i ja bili utučeni a sestra nam rekla: „Vi ste budale, ja to ne razumem.“
Sve te poraze sam izdržao a sada osećam da više nemam vremena za njih. Ne mogu da ih podnesem. Treba i razumeti poraz i naučiti nešto. Recimo, u poslednjem intervjuu za Nedeljnik video sam da Boris Tadić to baš i ne ume. On bele listiće vidi isključivo kao uzrok svog poraza a ne kao posledicu njegove vladavine. Jer tako mu je verovatno lakše da preboli poraz. Protekle nedelje kolega baci plastičnu flašu na pod redakcije Nedeljnika, ovi sa sajta se trgoše jer je baš puklo. Nije mogao da podnese promašaj našeg košarkaša a ni ispadanje. Ja sam se od tog poraza branio tako što nisam skoro ni gledao tu utakmicu sa Argentinom. Bilo mi je lakše. Sutradan sam se preselio u novi stan na Senjaku i nisam prodavačicu stana pitao da li ima onaj sportski kanal u kablovskoj ponudi. Nije to zbog godina, nego i na tom kanalu će biti poraza, a ja sam odlučio da ih izbegavam jer više ne mogu da ih podnesem.
Tagovi
