Mirjana Joković, legendarna glumica iz ostvarenja poput „Zaboravljeni“, „Sivi dom“, „Vukovar, jedna priča“ danas je na poziciji šefice katedre na Kalifornijskom institutu umetnosti (California Institute of the Arts), gde predaje dva predmeta.
Zbog filma je došla u Beograd a tom prilikom dala je intervju za Danas.
I odmah na početku rekla je da nije u poziciji da komentariše političku situaciju u Srbiji.
„Naravno da sam političko biće i da ne možete živeti u ovom vremenu a da ne vodite računa o tome šta se dešava, da vas politika ne zanima. Ali je meni, kao nekom ko živi napolju, degute da komentarišem šta se dešava u Srbiji jer, kao prvo, ne živim u ovim okolnostima, a moji prijatelji i ljudi koje znam se nose sa njima i snalaze kako umeju u svemu ovome. U tom smislu ne volim da ulazim u teritorije i govorim o nečemu s čim nemam iskustva“, rekla je Joković.
Ipak, jedno od aktuelnih pitanja u koje je i sama dobro upoznata jeste odlazak iz zemlje, daleko, preko okeana.
„Prvo sam otišla 1991, pa sam se vraćala, tako da nikad nisam otišla s namerom da ću ostati. Otišla sam na neko vreme i onda se desilo da sam ostala malo duže, pa još malo, kad sam ukapirala da živim već tri godine u Americi. Ali nisam donela odluku „sad ću da odem iz zemlje“ iz ovog i onog razloga za razliku od mojih prijatelja koji su za to imali tačnu definiciju. Ja sam otišla na put koji se produžio. I ne mislim da morate da ne volite svoju zemlju da biste otišli, ja sam samo zavolela svet. I meni se taj svet dopao i htela sam da živim u njemu“, objašnjava Joković.
A onda se zaratilo…
„Sve te stvari koje su se u Jugoslaviji i Srbiji dešavale su mi bile kao sinematične slike. Gledala sam u njih i doživljavala ih kao dramu koja se odvija dok sam ja negde drugde.“
Mirjana Joković tvrdi da su „oštećenja ostala ista“ i da su neke rane nezalečene.
„Život ide dalje, prošle su dekade vremena, ali kad se šteta jednom napravi, to je šteta, a sve što se desilo je ostavilo dubok trag. Ta jedna generacija, koja je moja i nešto malo stariji ljudi od mene, pomalo je i dalje u šoku. Zato što smo mi lepo živeli. Imali smo fenomenalan grad, sa super muzikom, sa super filmovima, sa strašnim profesionalcima, bili smo dobrog ukusa, išlifovan svet… Nama je bilo dobro. Kad smo otišli u svet, bili smo u korak sa njim. Nismo se razlikovali. Mi smo uleteli u njujoršku mašinu kao da smo tamo odrasli. Hoću da kažem, Beograd je ozbiljan grad. Sve što se posle toga desilo zahtevalo je da se iz početka gradi. Koje su rane naše zemlje zalečene, koje nisu ja osećam i dalje. Vidim razliku, kako se menja kaledioskop naše zemlje, kako se svi mi snalazimo…“
Tagovi
