Jedni su suštinu sporta videli u zabavi, drugi su u toj zabavi pronašli zlu nameru kojom se „zamajavaju široke narodne mase“, a malo ko je u toj zabavi prepoznao čist konstrast – sport je prečesto tužan. Od starogrčkih tragedija u poslednjim sekundama, kafkijanskih nepravdi čitavog sveta uperenog protiv nekog od nas i kluba koji volimo, do dubokog razočaranja u ljubav.
Kao u pesmi Prljavog kazališta, kada ona nosi modru haljinu, koju on najviše voli, ali zna da to nije zbog njega. Šteta što je …
Tako retko se događaju one priče o kojima se inače i u filmovima i u pesmama govori kao o klišeiziranim, priče koje na fakultetu i dalje zovu „toplim, ljudskim“. Priče sa kojima svi možemo da se poistovetimo.
I za te prilike i za te priče Prljavo kazalište ima pesmu – premda to nije baš bend na koji se možete pozivati često i s argumentima – ali ona ne govori o tom subjektu koji „šuti i sluti“ nešto tužno i ružno o svojoj ljubavi. Ta druga pesma opevava jednog heroja koji ne živi u zabludama, ne veruje u supermoći, ne mašta da će otići na Mesec, već želi da bude heroj svog kvarta, svoje ulice…
Toliko je sličnosti između Crvene zvezde i Dinama iz Zagreba ovog proleća, toliko očiglednih i jasnih o kojima svi govore, da je nužno osvrnuti se na onu ne tako upadljivu.
Mislav Oršić je postigao tri gola u utakmici protiv Totenhema, doneo pobedu i prolaz Dinamu i tako uradio nešto što će navijači Spursa pamtiti duže i od onog zaklanog petla na Poljudu pre mnogo godina.
Taj igrač već blizu tridesete godine drugi put je u dve sezone, ovaj put još očiglednije, pokazao šta zapravo znači biti heroj ulice. Nešto što je mesec dana ranije, do duše ne tako brutalno, ali vrlo očigledno, pokazao i Mirko Ivanić, fudbaler Crvene zvezde.
Njih dvojica su glavni likovi priče koju često bez ikakvog pokrića koriste ljudi koji sebe nazivaju lajfkoučevima* i ostali profesori životne znanosti. Priče u kojoj počneš sa malim snovima, a onda te odbace, doživiš razočaranje, potpuno posumnjaš u svoje sposobnosti i onda ne odustaneš.
Oršić je svoj fudbalski put počeo u Kustošiji, zatim otišao u Zaprešić, pa sa druge strane mora u Speciju, da bi ga zatim lopta odvela u Rijeku i na istok. Kek mu je u Rijeci rekao da je podebeo, a to nije bio prvi put da su posumnjali u njega.
Kada je otišao u Aziju, mnogi su pomislili da će njegov put tu i završiti, negde između nula iz ugovora i neostvarenih snova.
Mirko Ivanić je karijeru započeo u Vojvodini, igrao na pozajmici u Proleteru iz Novog Sada, a onda kao kapiten Stare dame srpskog fudbala otišao u beli svet.
Prvu sumnju u svoje kvalitete on je pronašao u ogledalu. Pomislio je, uprkos pozitivnim kritikama koje je dobijao nakon svojih predstava, da nikada neće dobiti poziv i prostor u reprezentaciji Srbije i odlučio se da zaigra za Crnu Goru. Sumnje javnosti usledile su tek kada je potpisao za Crvenu zvezdu.
Vladan Milojević je želeo da napravi taktičku tranziciju i u skladu sa tim doveo veliki broj igrača, ali te tranzicije nije bilo. Zaglavljen na poziciji koja mu ne pripada postao je meta posprdnih komentara „stručnjaka“, zvižduka sa istoka i zapada stadiona Rajko Mitić, opklada ljudi u odelima.
Ivanić i Oršić su tako, u jednom trenutku svojih karijera, bili primer svih naših snova, ali na velikom platnu.
I njima se dogodilo ono što i svim drugim klincima koji su maštali da će postići gol u poslednjem trenutku, da će pogoditi odlučujuće slobodno bacanje, ili spasiti svoj tim ispadanja. Dogodilo im se isto ono što se desilo svakom onom klincu koji se osetio voljenim i važnim, koji je zbog jednog koša preko ruke ili gola iz slobodnjaka, već u detinjstvu pomislio da je „ugledao Boga“ i za tim osećajem nastavio da traga kroz život. Neretko uspešni poslovni ljudi ističu da su najlepše trenutke u životu doživeli u dresu lokalnog ili školskog tima i da je sve ostalo samo „mišićna memorija njihovih smejalica“.
Izgledalo je da su Ivanić i Oršić uveličani prikaz svih naših palih snova, ali su ovog proleća zauvek dokazali da jednostavni, heroji ulice zaista postoje. I da je njihova glavna osobina to što jednostavno ne odustaju.
Kada je Stanković došao u Crvenu zvezdu Ivanić je dobio ulogu na terenu koja mu je potrebna i sada je došao do toga da ga bivši pljuvači i kritičari nazivaju Piksijem. Ipak, od tih praznih reči, njemu je veća nagrada za životno delo to što je u dvomeču sa Milanom bio ubedljivo najbolji igrač na terenu. I na Marakani i na San Siru, a to nikada nije lako.
O Oršiću sada pričaju kao o najbolje potrošenom milionu Zdravka Mamića, ali je i on svoju nagradu za životno delo dodelio sam sebi. Onda kad se sjurio ka roglju šesnaesterca, zalomio ka unutra i zveknuo loptu direktno u rašlje. Naredna dva gola, bila su rutinska stvar.
Njihovim su partijama svi koji vole sport dobili potvrdu da vredi sanjati o srećnom kraju. Kada su bili potcenjeni i odbačeni, nisu maštali o tome da će se stvar preokrenuti i da će kao „Džejms Bond, prokleti tajni agent“, sesti u svoja skupa kola i sa najlepšom devojkom odjuriti u noć.
Želeli su da u toj noći, makar jednom čuju prolazeći ulicom, da su heroji običnih ljudi.
Zato je ovog proleća, među svim paralelama između Crvene zvezde i Dinama za njihove navijače ponuđen jednostavan izbor između dve pesme Prljavog kazališta. O moralnim dilemama ili o herojima.
„Da je neko drugo vrijeme, ja bih bio Romeo, a ti Đulijet…“, smeju se Ivanić i Oršić, svako u svojoj ulici.
Tagovi
