Prvi put kada je Željko Ivanović došao u Beograd, rodila se jedna velika novinarska karijera. Ovog puta mogla bi to biti spisateljska. Direktor i osnivač podgoričkih „Vijesti“, neki bi rekli „najuspešnijeg medija po glavi stanovnika“ u regionu, krajem godine u Beogradu je promovisao svoju knjigu, dramu „Ludi kralj“. Nije to otklon od dnevne politike i stvarnosti u književnost. Pre bi se reklo da je samo novi format u kom se priča priča o Crnoj Gori u poslednjih trideset godina, a šire i priča o nama. Jer ovde je ipak suviše sve isprepleteno da bi se bilo koja velika priča mogla lokalizovati.
Željko Ivanović je u karijeri ionako menjao formate, od nedeljnika, preko dnevnih novina, do najposećenijeg sajta u Crnoj Gori i televizije.
Ovoga puta, kroz ovaj intervju za Nedeljnik, kroz životnu ispovest verovatno najuticajnijeg novinara iz Crne Gore – neko bi rekao poslednjeg „tog formata“ i poslednji izdanak jugoslovenske škole – pričamo priču o Crnoj Gori. I šire, naravno, o nama.
„I doskora ste imali peticije za navodnu odbranu građanske i antifašističke Crne Gore, potpisane i čak inicirane, od niza poznatih beogradskih intelektualaca, a u stvari se radilo o apelima za odbranu samog Đukanovića i njegovog hibridnog režima“, ispričao je Željko Ivanović u velikom intervjuu za novi Nedeljnik.
Da li ste videli sličnosti između Srbije u vreme devedesetih i Crne Gore kada je došao Beba Popović?
Đukanović je prvo pokušao da „disciplinuje“ medije sa Kusovcem kojeg je doveo sa Radija Slobodna Evropa, pa kad nije uspelo sa njim, onda je doveo Bebu Popovića koji dolazi 2012. u Crnu Goru. Rekao bih, prvi put u životu. Možda je bio pre toga na moru. Nije nikoga poznavao, možda je malo ko i njega znao. I on se pojavljuje na jednoj Đukanovićevoj televiziji, gledali smo intervju u dva nastavka po dva i po sata, ovde smo se šalili kako je to nova forma „intervju u nastavcima“, gde on, stranac u noći, svima nama objašnjava šta se dešava u Crnoj Gori. Nakon toga je krenula zastrašujuća kampanja i vidim sličnosti sa ovim što se danas dešava u Srbiji, Vučić je najbolji Đukanovićev đak. Koji je makar po tom pitanju prevazišao svog učitelja.
Zato danas saosećamo se sa nezavisnim medijima u Srbiji iako njih skoro da nije zanimalo kada je Đukanović 15 godina gazio nas. Čak su neki novinari i nezavisni intelektualci iz Beograda asistirali Đukanoviću u tom linču i progonu „Vijesti“. Zanimljivo je kako do danas traje ta veza „Druge Srbije“, koju ja i dalje volim, sa Đukanovićem. To ne prestaje još od 1997. godine, kada je Đukanović politički postao američki „nosač aviona“, za plan svrgavanja Miloševića, za ono što će se finalno završiti Petog oktobra…
Ceo intervju sa Željkom Ivanovićem objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nedeljnik.rs
Naslovna strana izdanja za Crnu Goru:
Tagovi
