Francuska u seriji „Lupen“ nije samo kroasan u kafi, spektakularna jurnjava Parizom ni aukcija multimilijardera u Luvru; već i ona današnja Francuska, od koje ni Moris Leblan nije želeo ni mogao da pobegne. Francuska imigranata, doseljenika što sanjaju o slobodi i novom životu, Francuska prenatrpanih zatvora, Francuska nasilja, kriminala i banlijua u kojima šansu dobijaju samo najsnalažljiviji. Francuska rasizma, šarmantno bolnog i bolno šarmantnog u epizodi u kojoj moderni Lupen uspeva da od stare gospođe ukrade dragulje koje joj je suprug, „bili su to divni dani“, doneo iz kolonijalnog Belgijskog Konga. Ta uspela scena jedina je gde se uveliko razilaze Leblan i Saj; romani i priče nastali su pre jednog veka, kada je kolonijalizam bio sasvim uobičajen, pa čak ni tako promućurni i vedri pisac poput Leblana nije uspeo da napravi otklon od njega.
Ali, i to je Francuska.
Kao što to voli da kaže Omar Saj u brojnim intervjuima koje je dao za medije na engleskom govornom području, pokušavajući da im približi značaj lika koji je praktično tumačio:
„Ne možete da budete Francuz i da ste odrasli u Francuskoj a da ne znate ko je Arsen Lupen.“
Da ostanemo na istom tragu, možda bi se, posebno sada kada je Leblanov junak ponovo svuda, od televizije, preko novina, do lepih knjiga, moglo reći i ovako:
„Ne možete da budete Srbin i da ste odrasli u Srbiji a da ne navijate za Arsena Lupena.“
Tagovi
