Goran Živaljević u rukopisu „Služba 2“ opisuje kako mu je krajem devedesetih – dok je bio tek postavljeni načelnik Kontraobaveštajnog odeljenja Beogradskog centra – iznenada stigao poziv na hitan sastanak kod tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića. Iako je to rukovodeće mesto „bilo isuviše nisko za sastanke čak i sa šefom Službe, a kamoli s ministrom“. Poziv ga je sačekao u farmerkama i teksas košulji, neadekvatno za takav sastanak…
Za konferencijskim stolom već su sedeli aktuelni načelnik Službe Rade Marković i još nekoliko načelnika uprava i bitnih savetnika – svi u odelima – koje smo mi iz operative, da ne kažem proizvodnje, viđali samo na godišnjim revizijama ili na proslavama Dana bezbednosti.
Razgovor je počeo pitanjima svojstvenim za staru generaciju kojoj je ministar pripadao, a koja su se odnosila na poreklo mog prezimena, ono uobičajeno: „A odakle su tvoji?“, uz politički korektno interesovanje za visinu moje plate i za nivo tehničke opremljenosti potrebne za posao koji radim. Pre tih srdačnih reči iskusnog državnog službenika ministar je lično ustao i dogurao stolicu za mene, tik do sebe, manifestujući i tako bliskost sa nekim ko je dvadeset hijerarhijskih stepenica i platnih razreda ispod njega.
Ministar Vlajko Stojiljković je ispred sebe imao presek saznanja moje Službe o jednom zanimljivom čoveku – nazovimo ga Žarko – koji je u to vreme predstavljao kanal komunikacije važnog dela američke administracije sa opozicijom u Srbiji, tačnije rečeno, sa njenim najvećim delom koji se oslanjao na zapadnu podršku.
Mi iz Službe smo Žarka „znali“ odavno.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
