„Ne nađite se uvređenim…“: Sreća je za vlast što Zoran danas nije živ

Uvek je pred odlazak u pozorište mirno stajao pred očevim portretom, u sobi u kojoj je spremao uloge. Razgovarao je sa ocem. Pričao je nešto u bradu. U brk. Oni koji su ga bolje poznavali, veruju da je ocu priznavao sopstvenu grešku – što je postao glumac.

Zoran Radmilović mogao je da bude pravnik, arhitekta, profesor engleskog, ili čak džez pevač jer su to sve stvari kojima je pokušavao da se bavi. Ali nisu to bili pozivi za njega. On nije bio samo komedija, Kralj Ibi, Radovan Treći, Majstor Života, kakvim ga narod pamti. A bio je i ostaće najveći, kažu.

„Zoran Radmilović je veliki glumac, visokog dara, visoke inteligencije i obrazovanja, visoko odgovoran. Temeljit, ozbiljan čovek koji se ozbiljno bavio svojim poslom; da nije tako, ne bi ostavio tako dubok i trajan trag. Izrazito svoj, katkad pust, ćudljiv i hirovit. Mnogo mu se i praštalo, tako biva, tako i treba sa ljudima vanstandardnim. Mada mu se dešavalo i da plati predstavu na koju ne bi došao. Iskupio se i pokazao svoju veličinu: poslednjeg Radovana odigrao je već potpuno ophrvan bolešću; na pauzi se ispružio nasred scene jer nije imao snage ni do garderobe da ode“, kaže o njemu Dejan Čavić, njegov prijatelj i autor knjige „Urbana glumačka moderna Ateljea 212“.

Učestvovao je 1968. na studentskim protestima, govore držao i noći provodio na Filozofskom fakultetu. Ovi sadašnji rukovodioci srećni su, a ni svesni toga nisu, što Zoran Radmilović nije živ. Teško bi preživeli sve što bi im rekao i radio; vispreno, duhovito, kratko i jasno u brk bi im sasuo ko je ko i šta je šta

Dejan Čavić, autor knjige „Urbana glumačka moderna Ateljea 212“

„Bio je vanredno obavešten, načitan, širokih znanja. Duhovit, prijatan sagovornik, često ćutljiv, mrgudan, namah bi, u određenoj fazi svog stanja i raspoloženja, postajao i razgovorljiv. Uvek je izoštrenim okom posmatrao, zahvaljujući izuzetnoj percepciji pamtio, potom inteligentno i rafinirano u svoju glumu unosio. Njegovo mišljenje se cenilo, ono što bi rekao slušalo se. Pamtim ga najpre kao velikog glumca, retka i dragocena kova, spremnog na istraživački rad, na saradnju sa rediteljem i svojim glumačkim kolegama. Pisao sam dosta o njemu. Zoran Radmilović je, po mom mišljenju, jedan od tri revolucionarna srpska glumca dvadesetog veka. Prva dvojica su Raša Plaović i Branko Pleša.“

„Zorana Radmilovića pamtimo po poštenju s kojim se bavio umetnošću“, kaže Vlasta Velisavljević. „Bio je takav etičar kakav se retko sreće, u svakom segmentu života. On je čak stupio u štrajk glađu kada su maltretirali neke bosanskohercegovačke rudare, i kada su studenti stupili u štrajk, pridružio im se i gladovao je na Filozofskom fakultetu. Pamtim ga kao izuzetno častoljubivog čoveka, mimo tih nagrada, i bio je zaista vrlo, vrlo častan čovek.“    

Svoj posao je voleo na specifičan način, a slavni glumac priseća se da je Radmilović u Beograd krenuo sa namerom da postane džez pevač, ali da ga, na sreću, nisu primili, pa je upisao FDU. „Odigrali smo mnogo predstava. Bio je posebno duhovit, na nenadmašan način. Kada je prešao u Atelje 212, počeo je da nalazi prostor za sebe. Sećam se da sam, kada je igrao Kralja Ibija, trčao sa Krsta da ga gledam… pet-šest puta sigurno.“

„Bio je kreator, čelni glumac urbane glumačke moderne Ateljea 212“, kaže Dejan Čavić za Nedeljnik. „Stvarajući svoju životnu ulogu Kralja Ibija napravio je konačan otklon od folklorne, ruralne glume dotad uobičajene u našem pozorištu. Glume u kojoj je belodano izvesno udaljavanje od Stanislavskog, Brehta i Artoa (a približavanje Bruku), velikih rodonačelnika modernog pozorišta. Pošto je Kralj Ibi, po zamisli reditelja Mucija Draškića, koncipiran kao dečja igra – autor Ibija Alfred Žari imao je svega petnaest godina kada ga je napisao – Zoran se igrao na sceni, nije igrao. Uveo je u glumu ekstemporiranje, nije improvizovao kao što su neki autori mislili. (Radmilović: „… Ne mislim da sam majstor improvizacije…“) Precizan i disciplinovan, samo na određenim mestima je interpolirao tekst, uvek kompatibilan sa Žarijevim izvornim replikama. I uvek u sprezi sa trenutnim društvenim i političkim zbivanjima. Kroz glumu je zbijao šale sa režimom i vlašću, a za to je bila potrebna i hrabrost pored dara i dovitljivosti.“

Pažljiv, divan, nežan čovek, i vrlo diskretan, i plašim se da bi mu ovo malo išlo na živce, možda bi rekao „Šta se.ete?“. Bio je najvažnija ličnost u mom detinjstvu i mladosti. I svaki moj ‘ogroman’ problem je umeo sa dve reči da napravi beznačajnim – „Jaka stvar, mo’š misliti“

Selena Vicković, slikarka i sestričina Zorana Radmilovića

Čavić se priseća da su urednici tadašnje nacionalne televizije bili svesni neophodnosti snimanja jedne toliko značajne predstave, ali su pouzdano znali da bi snimak žive predstave završio u bunkeru i zato je doneta odluka da se Ibi snimi u studiju.

„Ostala je kusa, kastrirana verzija Ibija, ali bi je i danas valjalo opet pogledati kako bi se stekao uvid i u predstavu i u stanje umetničkih sloboda toga vremena. Zoran je uvlačio publiku u radnju, stvarao od nje sudeonike, ne samo posmatrače predstave. Zato je primerenije za njegovu umetnost glume, uvek istinitu, reći da je stvarna a ne prirodna. Imao je moć preobražavanja nestvarnog u stvarno i stvarnog u nestvarno, neprirodnog u prirodno i obratno.“

„Imao je petlju; u restriktivnim šezdesetim i sedamdesetim ne tako česta osobina“, kaže Čavić. „Publika, a postojao je u Ateljeu 212 klub ibijevaca, nije dolazila da gleda šalu komiku, neko veselo pozorje, nije ostavljala pred vratima pozorišta surovu stvarnost svojih života zarad tročasovnog uljuljkivanja u zaboravu, mada je sve prštalo od smeha, ulazila je da gromoglasno čuje ne samo ono što se šaputalo, nego ni izreći nije smelo, da produži življenje svojih života bez iluzija koje je Zoran proterao iz svog novog i modernog pozorišta. Uzdigao je igru na nivo viši od igre. Na igranje i poigravanje. Postepeno, oko njega se obvio svetokrug, napravio je sveto pozorište (po Bruku) i svetog glumca (po Grotovskom), a vršio je svetogrđe. Vlasti i režima, naravno. Kako? Naravno ne samo metaforično. Prenosio je pozorište u život, a život unosio u pozorište. Nije kraj na sceni.“

I danas bi ga sigurno pogađala nepravda i sigurno bi izrazio svoj stav, ali se ne bi priključio nikome, već bi bio „treći front, za kažnjavanje svih nepoštenih“

Vlasta Velisavljević

Vlasta Velisavljević kaže da bi ga i danas sigurno pogađala nepravda i sigurno bi izrazio svoj stav, ali da se ne bi priključio nikome, već bi bio „treći front, za kažnjavanje svih nepoštenih“, kaže. „I bolje je da i ne govorim šta bi danas imao o svemu tome da kaže“, reći će Zoranova koleginica, glumica Svetlana Bojković. „Branio se od svake vrste nepravdi. U ono vreme, u vreme onog sistema, nisu mu odgovarale sve one stvari koje nisu ni običnim ljudima. Bio je, međutim, u stanju da ćuti, ćuti, ćuti… Sve dok malo ne popije, kao i svi. Tada bi sve ono što je mislio, govorio tako da to dobije neke primese farse“, priča ona.

 „Šala (i te kakva zbilja) nastavlja se u kafani kada Zoran, alijas Ibi, identifikuje te vlastodršce, drugove rukovodioce, sakrije se iza stolice kao dete, uperi u njih prst i sve ih, imitirajući štektanje izmitraljira“, navodi Čavić. „Bilo im je bilo izuzetno neprijatno, ali i prijatno: jesu razotkriveni, ali su ostali u centru pažnje, a to je ono što njima uvek najviše godi. Igra u produžetku postaje ulična, igra se stalno. Tako je u Dubrovniku, u Ulici od Puča, zdipio epitrahilj iz pravoslavne crkve, zabavljao općinstvo pokazujući kako i crkva jeste jedan veliki teatar – ali nijednog trenutka ne sprdajući se sa religijom. Igra se nastavlja čak i u zatvoru, ali ni tu joj nije kraj. Nema kraja. Jednom se u kafani Zoran prelaprda, nepoćudno nešto po mišljenju narodne milicije o narodnoj vlasti reče, pa u haps ga strpaše. Probde noć u stanici u Majke Jevrosime, ode sutradan Mihiz da ga vadi, komandir ga pusti, a on će: ‘Ne idem ja kući bez drugara sa kojima sam ovde noć proveo. Zovite mi advokata!’ Učestvovao je 1968. na studentskim protestima, govore držao i noći provodio na Filozofskom fakultetu. Ovi sadašnji rukovodioci srećni su, a ni svesni toga nisu, što Zoran Radmilović nije živ. Teško bi preživeli sve što bi im rekao i radio; vispreno, duhovito, kratko i jasno u brk bi im sasuo ko je ko i šta je šta.“

„Bio je ironičan, ali nikad sarkastičan. Tako se branio i spasavao od sveta u kome je živeo. Smejao se u brk“, započeće Svetlana Bojković priču o tom detalju sa njegovog lica, onom markantnijem, brkovima, za razliku od onog „incidentnog“, od nosa, kako je sam govorio. Mada mu je bilo drago kada je taj incident zadesio i njegovu kćerku Anu.

Brkovi Zorana Radmilovića do te mere su mistifikovani da i jedna glumačka nagrada nosi ime po njima, „Zoranov brk“.

Sestričina Zorana Radmilovića, slikarka Selena Vicković, seća se da je prepoznavala „ujkine“ korake na stepenicama, jurila da otvori, nekad i usred noći, i kako su, sa bakom i mamom, sedeli, pričali, smejali se…

„On je umeo da primeti u svemu neku skrivenu, smešnu stranu, bilo da gledamo boks (baka je volela boks!?) ili vesti, klizanje na ledu da vidimo ko će da padne, sve je imalo smešnu stranu, i najdosadnije stvari bile su zabavne. Umeo je da bude duhovit na račun gluposti, ali nikad tu nije bilo ni trunke zlonamernosti, nikad nije nešto ružno rekao ni za koga“, priča ona i pribojava se pomisli kakva bi danas bila njegova reakcija na ono što se govori.

„Pažljiv, divan, nežan čovek, i vrlo diskretan, i plašim se da bi mu ovo malo išlo na živce, možda bi rekao ‘Šta se.ete?’ Obožavala sam ga, naravno, bio je najvažnija ličnost u mom detinjstvu i mladosti, ujka Zoran. I svaki moj ‘ogroman’ problem je umeo sa dve reči da napravi beznačajnim – ‘Jaka stvar, mo’š misliti“, kaže Selena.

Branio se od svake vrste nepravdi. U ono vreme, u vreme onog sistema, nisu mu odgovarale sve one stvari koje nisu ni običnim ljudima. Bio je, međutim, u stanju da ćuti, ćuti, ćuti… Sve dok malo ne popije, kao i svi

Svetlana Bojković

„Svesno je pristajao na tu, izvesnu, ulogu klovna, nekoga ko je prokažen kao glavni protagonist u komedijama“, kaže Dušan Stojanović, pisac knjige „Život iza zavese“.

„Na njegovom licu se sve videlo. Tanja Beljakova, koja je igrala Ginu u ‘Radovanu Trećem’, govorila je da je Marija Crnobori bila velika tragetkinja, ali kad god biste otišli da je gledate, ona je uvek bila – Marija Crnobori. Kad biste otišli da gledate Zorana, gledali ste Kralja Ibija, Radovana Trećeg, Majstora Životu… To je uvek bio drugi čovek. A nikada nije imao masku. Imao je brkove i svoje lice. Nikada masku. I igrao je bolje nego Džoni Dep sa svim svojim maskama“, kaže Stojanović.

Radmilović je sa suprugom, glumicom Dinom Rutić, imao filmsku ljubav.

Zoranovom i Dininom upoznavanju, Radmilovićeva sestričina, slikarka Selena Vicković, nije prisustvovala. „Bila sam mala“, kaže ona. „Ali vodili su me na svadbeno putovanje.“

„Imala sam osam godina, prvo u Pulu na festival, svako veče na projekciju filma sa koje bi me zaspalu nosili u hotel, a onda u Cavtat. Uveče je bilo čitanje Vini Pua, po podne matematika… Dina je bila lepa, uvek me je podsećala na jednu Modiljanijevu sliku (portret Lunije Čehovske), voleli su se, ali to su već njihove stvari… Volela sam atmosferu u kući, njihova druženja…“, priča ona.

Legendarni reditelj Zdravko Šotra u svojoj knjizi „Držeći se za vazduh“, u jednom poglavlju, posebno se priseća Radmilovića. Kao reditelj drame „Provod“ Mome Kapora, Šotra je imao problem da pronađe partnerku Zoranu Radmiloviću (želeo je Milenu Dravić), a sam Radmilović mu je predložio Dinu Rutić. Na pitanje zašto baš Dinu, Radmilović je odgovorio: „Uzmi je, učini mi, molim te… Zaljubljen sam u tu devojku tri godine.“ Tako se i dogodilo. Oni su posle svake probe išli negde na piće, a Zdravko Šotra piše da je očekivao da će „Zoran krenuti u osvajanje Dine… a on uvek žuri na neke predstave ili probe“.

Onda se za novogodišnje praznike dogodilo nešto neočekivano, svedoči Šotra, jer je Radmilović došao u odelu sa vezanom mašnom, što je za njega bilo neuobičajeno. Ubrzo se pročulo da se „Zoran Radmilović oženio“, na šta je Dina prebledela. I nije to bio samo „aber“.

„Kad je Zoran sutradan došao na probu, pružio sam mu ruku: ‘Mladoženja, neka je sa srećom.’ Prošao je pored mene mrgodan. ‘Idi begaj.’ Zoran je život živeo kao igru, zato se od njega moglo svašta očekivati. Bilo bi vrlo čudno da se oženi sad, kad je svaki dan sa devojkom u koju je zaljubljen tri godine dana. Ali posle te naše probe, dakle dan posle venčanja, Zoran je prvi put otišao zajedno sa Dinom. Oni su tog popodneva počeli da se zabavljaju. I to bi bilo veoma čudno za svakoga, ali kod Zorana igra uvek može da dobije nenadani obrt“, navodi naš reditelj.

Nikada nije imao masku. Imao je brkove i svoje lice. I igrao je bolje nego Džoni Dep sa svim svojim maskama

Dušan Stojanović, autor knjige „Život iza zavese“

 Šotra piše da su ga na taj brak sa devojkom pod imenom Boba, kako se pričalo, primorali mladini otac i braća. Kada ih je sreo mesec dana po okončanju snimanja „Provoda“, Šotra je primetio da su Dina i Radmilović „zreli za brak“, nakon što su se sporečkali. „Zoran i Dina su sačekali zakonskih šest meseci, pa su se venčali“, seća se Šotra.

Njegov odnos sa ocem, takođe, bitno ga je odredio. Otac mu je završio pravo na Sorboni, pa se vratio u Zaječar, gde je radio kao sudija. Kada je, kasnije, počeo rat, uhapsili su ga i odveli na Goli otok.

„Kada se vratio, odbijao je Partiju i govorio: ‘Ne želim da crvenim.’ Otud verovatno i Zoranovo protivljenje politici. Zoran je zahvaljujući primeru svog oca, postao čovek svim svojim bićem. Tako se i suprotstavio njegovoj želji: ‘Neću da budem pravnik, hoću da budem glumac.’ Nije mu to, međutim, zasmetalo. Želeo je da Zoran bude srećan!“, ispričao je Stojanović.

Vlasta Velisavljević podseća da su glumci toga vremena, među njima Radmilović, živeli nekim posebnim, plemenitim boemskim životom kakvog više nema i da u tom kontekstu treba posmatrati brojne anegdotalne situacije s njim. Vlasta se priseća da su tako jednom ostali bez cipela, jer su završili u „nekoj birtiji preko Pančevca, ali bez para“. „Ostavili smo cipele i vratili se bosi do pozorišta, i sećam se da su nas supruge čekale pošto nas nije bilo dva dana, i otišli smo da ih otkupimo, naravno.“

Prijatelja je imao, dodaje Dušan Stojanović, da se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Jedan je bio Mika Šćekić iz Zaječara, drugi Dragan Nikolić, a treći mu je bio blizak samo fizički, jer su živeli u istoj zgradu, Petar Kralj.

Prema Stojanovićevim rečima, Mika Šćekić je, kao prijatelj, izvršio veliki uticaj na njega. Naročito u tom brzom razmišljanju, humoru, stavu. „Mika je bio u Zoranovom rodnom Zaječaru ono što je Gaga Nikolić bio u Beogradu.“

Zoran je i od njega, pričama i zajedničkim dogodovštinama, napravio još jedan mit. Toliki da mnogi nisu verovali da on stvarno postoji. Uverili su se u suprotno, nažalost, posle Zoranovog odlaska.

„Mika je došao u Atelje, u bife, i svi su se uprli da vide i čuju – ko je taj Mika Šćekić. On je seo i rekao: „Daj mi jedno saučešće. Njima je to bilo dovoljno da bi razumeli o kome je reč“, priča Stojanović.

Zoranovu sudbinu obeležile su i neke od „teških priča“ koje su se, godinama, dok je bio živ, prepričavale kao anegdote. Za života, nisu imale smisao, koji su dobile posle smrti.

„U poslednjoj seriji koju smo radili, mada nismo imali zajedničkih scena, imao je scenu smrti, igrao je doktora koji umire. Uradio je to. Već je bila zora, snimanje se završilo, a on je ostao na tom stolu. Mira Stupica i Bata Stojković su mu rekli: „Ajde bre, kreći, šta ležiš tu…“ Odgovorio im je: ‘Ne, vežbam. Vežbam smrt'“, ispričala je Svetlana Bojković.

Još jedan „crnjak“, kaže ona, ispričao joj je Gaga Nikolić.

„Kada je već bio u bolnici, pred sam kraj, Gaga ga je stalno obilazio. U to vreme je i dobio Sedmojulsku nagradu, uručili su mu je u bolnici. U jednoj od tih poseta, Gaga ga je, pričao nam je, pitao: ‘Kako si, matori?’ ‘Šta kako sam… Gotov sam. Pazi, sve mi daju. I šta ću da jedem, dali bi mi i da pijem, dali su mi i nagradu, znači – ćao.'“