Nakon jednog od najvećih uspeha srpskog filma u poslednjih dvadesetak godina, kada je „Strahinja Banović“ Stefana Arsenijevića osvojio gran pri Kristalni globus za najbolji film na prestižnom festivalu u Karlovim Varima, ovo ostvarenje konačno stiže i pred srpsku publiku. Razgovarali smo smo sa rediteljem i koscenaristom filma Stefanom Arsenijevićem.
„Strahinja Banović“ je u svojoj osnovi ljubavna priča. Koliko je danas teško ispričati ljubavnu priču u vremenu koje možda i previše odiše cinizmom?
Živimo u vremenu u kojem su svi kul. Pokazati emocije je znak slabosti, pa mi se čini da je snimiti klasičnu melodramu jedan od najsmelijih poduhvata koje smo mogli sebi staviti u zadatak. Mene pak u filmu zanimaju pre svega ljubavne priče. One čudne, kompleksne, ambivalentne, u kojima ne znate baš ko je u pravu. Zato je naš film pre svega ljubavni. Problemi koje glavni junaci imaju su pre svega emotivne prirode i mogli bi zadesiti bilo koga od nas. To je, rekao bih, i naš politički stav. Da ne svodimo glavne junake na identitet migranata, na identitet žrtve, već da ih prikažemo kao kompleksne, mlade, hrabre, ambiciozne ljude koji se bore za svoje snove. A činjenica da se sve to dešava u kontekstu velike svetske migrantske krize daje celoj stvari na dodatnoj uzbudljivosti, neočekivanosti i napetosti.
Koliko su vam iskustvo i razgovori sa migrantima i izbeglicama iz stvarnog života pomogli da oblikujete film?
Film smo i pisali nakon opsežnih razgovora sa migrantima. Jedan od njih, Ibrahim Išak iz Gane nam je poslužio kao inspiracija za glavni lik. Kao i naš Strahinja u filmu, on želi da ostane u Srbiji i ovde otpočne novi život. Živi u izbegličkom kampu u Krnjači, uči naš jezik, volontira za Crveni krst i trenira fudbal u jednom lokalnom timu, ali ne može da igra zvanične utakmice dok ne dobije azil. A procedura dobijanja azila je dugotrajna i neizvesna.
Uopšte, trudili smo se da u svakom detalju budemo autentični. Važno je reći da su svi statisti u filmu pravi migranti. Oni tumače i neke manje uloge. Tako da su stalno bili prisutni na snimanju da nas koriguju i da daju pravi ton filmu.
Koliko je naša publika spremna za „afričkog Strahinju Banovića“ i bojite li se nekih negativnih komentara na račun slobodnog tretmana srpske tradicije?
Bilo je negativnih komentara i početkom osamdesetih kada je ulogu Banović Strahinje dobio Franko Nero. Nije im bilo po volji da srpskog junaka igra stranac, makar bio velika filmska zvezda kao Nero tada. Pa eto, danas se taj film smatra za klasik.
Bilo je nekih negativnih komentara i za naš film, što je za očekivati. Ali duboko verujem da su to glasni, ali ipak malobrojni pojedinci.
„Banović Strahinja“ nadilazi sve nacionalne obore. To je pesma o praštanju, o empatiji, razumevanju drugog. Uostalom, ne pomažu Strahinji u pesmi Jugovići, koji su porodica njegove žene, već mu pomaže Derviš, pijani Turčin. Ako je o nečemu ta pesma, ona je o čovečnosti koja je iznad nacije i iznad društvenih konvencija. Siguran sam da smo ostali verni tom izvornom duhu pesme.
Ja zaista verujem da je važno preispitivati svoju tradiciju, sagledavati je iz perspektive savremenog trenutka. To je jedini način da je učinimo živom i relevantnom. Naša namera je bila da napravimo jedan umetnički eksperiment i spojimo dva naoko različita sveta: s jedne strane tradicionalno, srpsko, srednjovekovno, i sa druge strane savremene migrante, sa željom da dobijemo bolji uvid u oba sveta.
Ovaj tekst objavljen je u aktuelnom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
