Ljubav je slepa. Sada već uobičajena fraza često se pripisuje Šekspiru, koji je istraživao koncept u nekoliko svojih drama. Iako je Šekspir dao konceptu toliko bogatog značenja, on nije bio prvi koji ga je uveo. Čoser je već skovao tu frazu u 14. veku, a ideja je bila prikazana na slikama mnogo pre toga, u predstavama Kupidona sa povezom na očima. Verovatno je ideja da je „ljubav slepa“ prisutna duže nego što mislimo, dok je postojao jezik za razmišljanje o tome šta znači zaljubiti se, piše Psychology Today.
U našem savremenom post-frojdovskom svetu, u kom nam pojam nesvesnog daje nove alate za razumevanje našeg nedostatka svesti, čini se da nas fenomen ljubavnog slepila još uvek muči. Popularna literatura nudi brojne priče u kojima se misterija usredsređuje oko skrivenog, često monstruoznog, pravog identiteta voljene osobe. Za čitav jedan napredni žanr, domaći triler, moglo bi se reći da proizilazi iz univerzalnog straha i fascinacije da pogrešno procenjujemo one koje volimo.
U međuvremenu, u svojim životima, većina doživljava divlje pogrešne procene romantičnih interesovanja. Sam izraz „zaljubiti se“ sugeriše na naš nedostatak ravnoteže i osećaj dezorijentacije u takvim trenucima, a čak ni najbolji pokušaji naše tržišne kulture da racionalizuje izbor (kao što su aplikacije za dejtovanje) nas ne mogu sprečiti da biramo partnere koji se ispostave kao velike greške. Postoji li neko ko nije nogom zatvorio vrata ljubavniku sa mišlju – Šta sam dođavola mislio/la?
Da li razmišljamo kada se zaljubimo u nekoga? Ako ne, šta nas sprečava? Šta psihoanalitička teorija ima da nas nauči o ovoj temi?
Frojdove teorije o ljubavi
Iako kasniji teoretičari imaju mnogo toga da dodaju, Frojd je postavio temelje za većinu naših trajnih ideja o romantičnom izboru. Frojd je imao vrlo specifične razloge za verovanje da romantične stvari nikada ne možemo jasno videti. Prema njegovoj teoriji, ljubav deluje pod maskom, a zadatak izbora ljubavnog objekta vođen je nesvesnim.
Dakle, kakva je priroda ove pokretačke nesvesne sile? Sva strastvena ljubav je za Frojda pokušaj da se povrati prva ljubav između bebe i njenog staratelja.
„Postoje dobri razlozi zašto je dete koje sisa postalo prototip svake ljubavne veze. Pronalaženje predmeta je, u stvari, njegovo ponovno pronalaženje”, prema Frojdovim navodima iz „Tri eseja o teoriji seksualnosti“.
Pošto nas anksioznost oko tabua incesta sprečava da izaberemo roditelja ili očiglednog zamenika roditelja za našeg ljubavnika, moramo prikriti sličnost. Prava privlačnost našeg romantičnog izbora je stoga potisnuta ili van vidokruga, tako da nikada ne možemo zaista znati šta volimo kod osobe kada je volimo.
Plus, činjenica da smo skloni da idealizujemo svoje romantične partnere, baš kao što smo idealizovali svoje roditelje u ranom razvoju. Novi ljubavnici žele da svoje romantične objekte dožive kao savršene, prema Frojdovom razmišljanju, kao nešto što zadovoljava i naš sopstveni narcizam – neko me tako divan voli! – povećavajući našu euforiju i nespremnost da dozvolimo trezvenijem pogledu na našu voljenu osobu da se oblikuje.
Postfrojdovski mislioci o ljubavi: Škola objektnih odnosa i Ronald Ferbern
Veliki deo Frojdovog gledišta infiltrirao se u opšte razumevanje. Danas teško da je šokantno kada se partneri žale – isti si kao moj otac ili majka! Ali ostaju pitanja: šta čini jednu nesvesnu sličnost lepkom koji se srećno vezuje, dok drugi dovode do mučnih vezanosti?
Istaknuta ličnost u razvoju teorije objektnih odnosa škotski psihoanalitičar Ronald Fairbairn ponudio je okvir za razumevanje toga šta se dešava kada se bolni aspekti primarne (roditeljske) veze ponove u romantičnom izboru odraslih. On je naglasio kritični značaj održavanja privrženosti negovateljima, bez obzira na to koliko se staratelj pokazao okrutnim ili napuštenajućim.
Kada se suoči sa nasilnim negovateljem, prema Ferbernu, dete će učiniti sve da zaštiti imidž negovatelja kao dobar, uključujući odricanje od svesti o njegovim ili njenim manama. Dete tako preduzima jedini mogući alternativni korak – da locira zloću u sebi (ako nviču i tuku, onda to zaslužujem).
„Bolje je biti grešnik u svetu kojim vlada Bog nego živeti u svetu kojim vlada đavo“, glasi najpoznatija Ferbernova izjava.
Imajući u vidu ovu postavku, kada takvo dete kao odraslo traži romantičnog partnera i neizbežno (kako je utvrdio Frojd) nađe nekog sličnog prvobitnom negovatelju, ono će biti slepo za nedostatke ljubavnika, pa čak i prinuđeno da se pridržava igre izbaciti stare, poznate obrasce: trpeti maltretiranje i kriviti sebe za to. Ukratko, Ferbern objašnjava zbunjujuće ponašanje ljudi koji se nađu sa nasilnim partnerima i koji ostaju slepi (ili delimično slepi) za zlostavljanje.
O ljubavi i iskrivljenom viđenju
Savremeniji psihoanalitičari razvili su dalje alate koji će nam pomoći da razumemo kako oboje možemo da znamo (ali ne uspevamo da prepoznamo) greške u našim romantičnim objektima. Mnogi su menjali jezik represije za jezik disocijacije, birajući model uma u kome imamo različite delove nas, ili samostanja, koja dolaze i izlaze iz svesti.
Prema analitičaru Filipu Brombergu, u slučajevima nasilja, na primer, gde je nemoguće držati ideju o partneru punu ljubavi u kombinaciji sa njihovim okrutnim ili zastrašujućim ponašanjem, um deluje da bi sačuvao vezanost uskraćivanjem svesnog pristupa pretećem iskustvu.
Pojednostavljeno, možemo doslovno da ne uspemo da obradimo (da razmislimo i zapamtimo) povredu koju nam nanose naši voljeni. Onda, ako su Bromberg i drugi u pravu, a naši umovi su toliko oklopljeni da nas zaslepe od mana naših najmilijih – da li smo svi osuđeni da posrćemo kroz romantične nezgode?
Izlaz iz mraka
Uprkos izazovima suočavanja sa ljubavnim slepilom, psihodinamska terapija pruža nadu. Za ljude koje stalno privlače destruktivni partneri, rešenje je da postanu svesni, uz pomoć osetljivog analitičara, ranih obrazaca sa negovateljima i kako se oni ponavljaju u trenutnim vezama.
Kao što Fairbairn i Bromberg sugerišu, iskrivljeno viđenje će biti daleko zastupljenije kod onih čije su primarne vezanosti bile problematične i uključivale razdvajanje negativnih iskustava. Lečenje stoga uključuje usklađivanje sa osećanjima i fantazijama koje su isključene iz svesti, i suočavanje sa bolom i razočaranjem oko toga kako naši negovatelji (sadašnji i prošli) nisu uspeli da nas vole kako nam je (bilo) potrebno.
Na kraju, da bismo jasno videli u ljubavi, moramo prestati da pokušavamo da oživimo i popravimo svoje rane privrženosti i pređemo sa romantičnog načina na koji želimo da bude tragičniji, gde nam veće prihvatanje stvarnosti daje moć da promenimo svoje romantične sudbine, ali takođe nas dovodi u zrelu teritoriju ambivalentnosti i tuge.
Naučiti da voliš bez (previše) iluzije takođe znači tugu. Moramo se osloboditi fantazije da možemo ostvariti savršenu željenu ljubav koju nikada nismo imali, i tek tada može postojati nada za nova iskustva, gde voleti znači da možemo videti i poznavati drugog, istinski, do prvog viđenja i saznanje sebe.
Tagovi
