Bio je 26. junski dan 2014. godine. Okupljeni u bruklinskom Barklis centru već neko vreme su se vrpoljili na stolicama proveravajući svoje skupocene časovnike nakon što je zanimljiviji deo predstave završen. Sat u donjem levom uglu ogromnog ekrana počeo je da otkucava. Denver Nagetsi bili su na potezu. Čekao se 41. pik na NBA draftu.
Tadašnjem predsedniku košarkaških operacija franšize iz Kolorada Timu Koneliju bilo je potrebno samo 11 sekundi da zvaničnike lige obavesti o svom izboru. Sat je prestao da otkucava, a nakon nekoliko momenata na kajronu se pojavilo ime Nikole Jokića, tada još uvek igrača Mega Vizure. Međutim, umesto kompilacije njegovih najboljih poteza – na kojima su mnogi igrači gradili karijere – prisutni su gledali u reklamu za burito koju je Tako Bel papreno platio.
Niko se ipak nije osvrnuo na ovakav razvoj događaja (sve do nekoliko godina kasnije), a i zašto bi? Ne bi bilo prvi put da je izbor jednog relativno nepoznatog košarkaša, pa još i Evropljanina, prošao nezapaženo, s obzirom na veliki procenat onih koji nisu ni minut proveli na NBA parketima i čija su se prava kasnije godinama koristila kao sitnina u velikim trejdovima.
Osam godina kasnije, Jokić je nosilac dvostruke uzastopne MVP titule. Kada se prethodne godine okitio prvim priznanjem, postao je igrač sa najnižim rednim brojem na draftu kome je to pošlo za rukom. Ovo prestižno priznanje preuzeo je od Janisa Adetokunba, a kao sledeći laureat predviđa se Luka Dončić, dok je Rudi Gober u tri navrata proglašavan najboljim defanzivnim igračem godine.
Uprkos tome što je uticaj evropskih igrača znatno porastao, da li je košarkaška javnost u SAD počela obazrivije i znatiželjnije da prati šta se dešava u halama „preko Bare“?
Nakon utakmice između Srbije i Grčke, zvanični NBA nalog na društvenim mrežama je objavio snimak Jokićevog pogotka preko Janisa, uz komentar da je reč o meču Eurobasketa, a ne kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Većina ljudi u SAD ne obraća pažnju na to, a što je još važnije – niko ih ne obaveštava o tim stvarima. NBA kasni sa prepoznavanjem uticaja koji na nju ima evropska košarka i mislim da bi trebalo da, zajedno sa svojim medijskim partnerima, posvete više pažnje sopstvenoj, ali i edukaciji svojih fanova
U jednom gradu svakako jeste, a presudan uticaj na to imao je Nikola Jokić. Somborac je prevazišao očekivanja čak i onih najvećih optimista i tokom godina se profilisao kao jedna od najznačajnijih figura u čitavoj ligi.
Srazmerno Jokićevom uticaju, raslo je i interesovanje za njegov – naročito ako Amerikance pitate – nekonvencionalan način života (neposedovanje profila na društvenim mrežama i provođenje odmora na konjskim trkama su neki od primera). Uručivanje drugog MVP priznanja ispred štale u Somboru od trenera ekipe Nagetsa Majka Melouna pre nekoliko meseci označilo je prvi korak ka boljem upoznavanju najboljeg svetskog košarkaša. No, tada je samo zagolicana mašta svih onih koji su o Jokiću, Srbiji i Somboru i košarci sa druge strane Atlantika želeli da znaju nešto više.
A onda se pojavila ekipa novinara, producenata podkasta i članova marketinškog tima Denver Nagetsa i za nepunih nedelju dana značajno doprinela promociji srpske, naročito košarkaške, kulture i tradicije. Danima su društvenim mrežama cirkulisale fotografije i snimci kojima se pažljivo sklapao mozaik o istoriji srpske i jugoslovenske košarke, kao i o njihovoj važnosti kada je u pitanju razvoj igre pod obručima uopšte. Naravno, ni momenti provedeni za kafanskim stolom nisu prošli nezabeleženo.
Potpredsednik kreativne produkcije Nagetsa i voditelj podkasta koji se bavi dešavanjima u ekipi Adam Mares, bio je jedan od članova ekspedicije koja je na svojoj mapi obeležila dve lokacije – Beograd i Sombor. Prema njegovim rečima, ideja o putovanju krčkala se odavno, a razloga je bilo mnogo.
„Otkako pratimo Nikolu, došli smo u kontakt sa velikim brojem ljudi iz Srbije, i nakon nekog vremena smo poželeli da ih upoznamo. Očigledno je da nas je Jokić očarao svojim igrama i da smo fascinirani njegovim kvalitetom, kao i njegovom ličnošću, ali nismo želeli da se zadržimo samo na njemu. Želeli smo bolje da upoznamo srpsku kulturu i naučimo što je više moguće istoriji košarke u Srbiji“, priča Mares za Nedeljnik, praveći retrospektivu svog putovanja.
Broj navijača Denvera znatno je porastao u prethodnih osam godina otkako je Nikola Jokić postao član ekipe. Veliki broj novih simpatizera Nagetsi su dobili upravo u Srbiji, gde su budilnici, kao što je to bio slučaj početkom milenijuma, sve ranije počeli da zvone. Međutim, uprkos značajnom broju košarkaša sa ovih prostora koji su – neki u većoj, neki u manjoj meri – ostavili svoj trag u višedecenijskoj istoriji NBA lige, interesovanje i znanje američke sportske javnosti o ovdašnjim košarkaškim dešavanjima nije poraslo.
„Da budem iskren, ni sam nisam znao koliko daleko seže istorija srpske košarke i koliko dugo je zapravo Srbija dobra u košarci. Znao sam da je ostavila veliki trag u evropskoj košarci, ali nisam bio upućen u uticaj koji su srpski treneri imali na svoje kolege. Stoga sam želeo da za vreme putovanja što više naučim i ponosno mogu da kažem da znam mnogo više nego što je to bio slučaj pre dolaska. Ono što je možda još važnije, jeste što sada znam koja pitanja treba da otvorim u daljem radu“, tvrdi Mares.
Delovalo je da je uspeh evropskih košarkaša u NBA ligi u prethodnom periodu, kao i razvoj tehnologije i društvenih mreža – koje su pružile mogućnost da se zaviri u svaku halu na svetu bez obzira na to gde se nalazite – podstakao znatiželju među ljubiteljima košarke u Sjedinjenim Državama. Doba kog se Tim Dankan, pola u šali, pola u zbilji, prisećao prilikom podizanja San Antonijevog dresa sa brojem 20 pod svodove AT&T Centra u Teksasu izgledalo je kao daleka prošlost. Kada je njegova ekipa na draftu 1999. godine kao 57. pika izabrala Emanuela Đinobilija, Dankan nije imao pojma o kome se radi, iako je Manu u Evropi već ostavio veliki trag. Međutim, Mares tvrdi da se situacija nije umnogome promenila.
„Stvari bi trebalo da se promene i nadam se da će se to desiti, ali to još nije slučaj. Nakon utakmice između Srbije i Grčke, zvanični NBA nalog na društvenim mrežama je objavio snimak Jokićevog pogotka preko Janisa, uz komentar da je reč o meču Eurobasketa, a ne kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Da budem iskren, ja bih do pre dva ili tri meseca napravio istu grešku ili je ne bih primetio, ali sada to nije slučaj. Mislim da većina ljudi u SAD ne obraća pažnju na to, a što je još važnije – niko ih ne obaveštava o tim stvarima. NBA kasni sa prepoznavanjem uticaja koji na nju ima evropska košarka i mislim da bi trebalo da, zajedno sa svojim medijskim partnerima, posvete više pažnje sopstvenoj, ali i edukaciji svojih fanova. Značaj evropske košarke oduvek je bio veliki, a moje mišljenje je da će nastaviti da raste“, rekao je Mares.
Prema njegovim rečima, kada se radi o publici u SAD, Olimpijske igre nalaze se na pijedestalu takmičenja čiji opseg nadilazi američki kontinent, a zasluge za to pripadaju pre svega Timu snova iz 1992. godine. Sledeće na lestvici nalazi se Svetsko prvenstvo koje je mnogim mladim igračima poslužilo kao odskočna daska za napredak, dok veoma mali broj ljudi u SAD uopšte zna za postojanje Eurobasketa. Ne čudi stoga što je i samo poimanje i razumevanje košarke drugačije, što je gostima iz Denvera bilo očigledno nakon utakmice koju su Srbija i Grčka odigrale u prepunoj Areni.
„Mnogi će primetiti da je publika bila glasnija i dinamičnija, ali to bi bilo uprošćeno gledanje na stvar i obuhvatilo bi samo jedan deo čitave priče. Ono što je na mene ostavilo utisak jeste sama važnost meča, s obzirom na to da se ovakve utakmice igraju veoma retko. Kada bih gledao Denver jednom u pet godina, verovatno bih i ja bio uzbuđen u meri u kojoj su to bili navijači u Areni. Međutim, najpotcenjenija činjenica u vezi sa ovom utakmicom je to što se u hali nalazio živi muzej jugoslovenske košarke koji su činili bivši igrači, treneri i funkcioneri. Kada Jokić, koga smatram najtalentovanijim igračem u istoriji Srbije, ima priliku da igra i da se dokazuje pred svim tim legendama, te kada na to dodate atmosferu koju prave navijači, dobijate jedno nezaboravno iskustvo“, rekao je Mares i dodao da utakmicama u Srbiji za razliku od onih u SAD ipak nedostaje veliki broj sadržaja (reklame, maskote, vatromet) za koje smatra da upotpunjavaju čitav doživljaj.
Najvažnije stvari se ipak odvijaju na terenu, a na njemu se tokom utakmice koja je bila od velikog značaja za srpsku reprezentaciju našao veliki broj igrača koji predstavljaju veoma važne faktore u evropskoj košarci. Mares je tokom utakmice na Tviteru podelio svoj utisak o velikoj koncentraciji talenta koja se našla na parketu Štark arene. Nakon takve izjave, uz veliko poštovanje prema Vasiliju Miciću i pohvale na račun igre Vladimira Lučića, pitanje o tome da li poseduju dovoljan kvalitet za NBA samo se nametnulo.
„To pitanje je mnogo važnije nego što se isprva čini. Ljudi se prevashodno pitaju kako bi se igrači poput Vase i Lučića snašli u onome što NBA danas jeste. Liga nije zainteresovana da se menja zbog igrača, već bi oni trebalo da se prilagode njoj. Stoga igrači koji su čitavog života pripremani za određen stil igre imaju prednost u odnosu na strance. Moje mišljenje je da bi NBA trebalo ozbiljno da razmisli o promenama i daljoj evoluciji koja bi se približila košarci kakva se trenutno igra u Evropi. Kada je u pitanju Jokićeva karijera, moj san je da on bude predvodnik ove generacije srpskih košarkaša i da sa njom postane toliko uspešan na međunarodnoj sceni da će ljudi početi da se ugledaju na način igre koji se ovde neguje, a to je timska igra. Jokić je pre svega odličan timski igrač i mislim da bi uspeh srpske reprezentacije imao pozitivan uticaj na razvoj košarke u čitavom svetu.“
Prilikom poseta mnogim mestima u kojima se decenijama pisala jugoslovenska, a kasnije i srpska košarkaška istorija, kao i u razgovorima sa stručnjacima i navijačima – Maresu je jedna stvar naročito privukla pažnju. U pitanju je rašireno verovanje prema kom bi jugoslovenski tim iz 1992. godine – da se ikada okupio – pobedio, ili makar dobro preznojio Tim snova.
„Teško mi je da uporedim kvalitet najboljih igrača sa prostora bivše Jugoslavije iz tog doba sa onim koji je imao Tim snova jer ih nisam toliko pratio tada. Ipak, mislim da je Drim tim najbolja skupina igrača u istoriji i da bi ih zaista bilo nemoguće pobediti. Međutim, kao što sam već rekao, košarci u Americi potrebno je da evoluira, a to bi se možda već desilo da je postojala ekipa koja bi u tim godinama pomrsila konce američkoj reprezentaciji. Njihova dominacija stvorila je narativ da smo nepobedivi i da nema više lekcija koje treba naučiti. Lekcija koja je naučena devedesetih je da se individualnim kvalitetom svaki protivnik može pobediti, što ja smatram pogrešnim“, tvrdi Mares i dodaje da bi i današnji tim sastavljen od igrača sa prostora bivše Jugoslavije mogao da uđe ukoštac sa najboljim američkim igračima, ukoliko bi uspeli da prevaziđu sve razlike i igraju timski.
Uprkos sjajnoj košarkaškoj priči na kojoj su članovi Denverovog tima počeli da rade odmah po povratku u SAD, u sećanju najvećeg broja ljudi, naročito onih koji su njihovu odiseju pratili na društvenim mrežama, ostaće gostoprimstvo koje je oduševilo Maresa i njegove kolege, a koje se najviše ispoljilo kroz hiljade kalorija i litre alkohola koje su u sebe uneli tokom svog putovanja.
No, fokus putovanja bio je na „stvarima koje se teže prenose putem društvenih mreža“, iako su one zasada u drugom planu.
„Svrha mog putovanja bila je da upoznam ljude u SAD sa važnošću koju košarka ima u Srbiji i sa značajem koji joj se pridaje. Oni to ne shvataju jer ne znaju ništa o tome, a niko se nije potrudio ni da im približi čitavu situaciju. Ukoliko smo mi prvi koji se bave ovom temom, želeo bih da je prikažemo na interesantan i kvalitetan način, kako bi ljudi mogli nešto da nauče, ali i da se zainteresuju za evropsku i srpsku košarku na duže staze.“