„Ne znam od koga sam dobio organ. Oni su moju tačku na život pretvorili u zarez“

Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. Imao sam nekih zdravstvenih poteškoća, ali mi niko nije nije uspostavio nikakvu dijagnozu sve do 2011. godine, kada sam saznao da imam sklerozirajući holangitis, ili PSC, sa ulceroznim kolitisom. Odmah mi je rečeno da lek za moju boljku ne postoji i da je jedini spas – transplantacija.

Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. Povremeno sam imao malaksalost, ali me bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Godinu nakon što mi je postavljena dijagnoza sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom i polako smo krenuli da stvaramo porodicu. Znate, život mora da se nastavi, bili vi bolesni ili ne.

Ali nisam mogao da se pretvaram da nisam bolestan. Jednostavno, nisam imao dovoljno energije. Bolest je uznapredovala. Naročito se pogoršala 2014. godine, kada su mi rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se veoma dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da me stave na listu.

Ulazak na listu za transplantaciju sam tada shvatio kao tačku na život, na budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali, kako u životu obično biva, sasvim neplanirano je moja žena ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. U glavi su mi bila razna pitanja. Ali iz svoje kože nisam mogao.

Naredne dve i po godine sam živeo po bolnicama, a život mi je bio protkan pregledima, analizama i kontrolama. Ali sam sebi postavljao male ciljeve koje treba da ispunim. Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi proiritet bile stvari u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine. Pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda, pa da dočekam njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo.

To smo i ostvarili 2015. godine, na Ninin prvi rođendan. Ali su tada stvari krenule nizbrdo. Malo posle Nininog prvog rođendana sam ostao bez posla, a živeli smo u iznajmljenom stanu. Supruga je radila kod privatnika za 20 hiljada dinara, a samo kiriju smo plaćali 15 hiljada dinara. Taj period, od 2015. godine do transplantacije, bio nam je najgori mogući period kakav ne bih poželeo ama baš nikome, ni životinji…

Bolest počinje da se pogoršava. Dva puta ,,zaglavljujem“ na Urgentnom centru KCS, gde sam imao veoma visoke temperature i neke jako ružne epizode, koje samo bolest od koje sam bolovao može izazvati. Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem. A imao sam 36. godina i trebalo je da mogu mnogo više.

Te godine sam i prvi put dobio poziv za transplantaciju. Prvi put, dok još nisam bio svestan da transplantacija znači lek, toliko sam se plašio te operacije da nisam hteo da odem.

Sećam se da me je 13. januara pozvala dr Nataša Petrović da dođem na Urgentni centar KCS kao potencijalni primalac organa. I ja sam do bolnice molio Boga da ne dobijem organ. Nisam bio spreman i bio sam strašno uplašen. A u to vreme moja bolest mi, sem premora, nije mnogo ograničavala život.

Dok sam tamo čekao, u glavi mi je bila ona narodna „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. To je jedna grozna izreka, ali u mom slučaju istinita. Jer, ta operacija je za mene značila početak, a za nekoga kraj. Transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom. Razmišljao sam o toj unesrećenoj porodici, koja se oprašta od deteta, majke, supruga, muža, oca…

U sobi za pripremu za salu bili smo nas trojica. Zvali smo jedan drugog „kolega“, iz šale. Želim i sebi najbolje, ali želim i njima. Navijam za sebe, ali i za njih. I onda ti saopšte da ti nisi najbolji kandidat i vratiš se kući. Prvo sam osetio olakšanje, a onda i razočaranje, jer sam shvatio da te noći ipak neću ozdraviti, da mi život neće biti produžen, spašen…

I tako četiri puta.

U trenutku kada sam bio pozvan peti put jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me uvozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Ali tada se više nisam plašio ni sale ni operacije, jer mi je bolest veoma uznapredovala i samo sam želeo da ozdravim što pre. I toliko sam puta dolazio na te pripreme da sam već znao sve kao svoju porodicu. Neću zaboraviti trenutak kad me je hirurg koji će me operisati pitao „Mladene, hoćemo li u salu?“

A ja sam mislio samo na moju Ninu. U sebi sam govorio da moram da izdržim i dočekam njen treći rođendan, pa onda da je sa suprugom vodim na more. Nisam hteo da dozvolim da se moja Tamara sama brine o našoj devojčici.

Poslednje čega se sećam bila je doktorka koja mi govori da se opustim i pogledam u lepe oči anesteziološkinje dr Nataše Petrović. Te oči su bile i prvo što sam video kad sam se sutradan probudio. Kroz maglu sam čuo kako mi govori da je sve prošlo odlično i da treba da nastavim sa odmaranjem.

Prvi put kad mi je supruga došla u posetu nakon transplantacije shvatio sam koliko sam zaista bio bolestan. Ušla je u sobu i rekla „Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“. Samo 13 dana posle operacije sam stigao kući kao zdrav čovek.

Ne znam od koga sam dobio organ. Ljudima koji su odlučili da daju saglasnost tog dana za doniranje organa svoje najmilije osobe, i time spasu moj i život još sedmoro ljudi, samo bih rekao da je Nina nastavila da raste uz oca i da su time učinili da njihov najbliži, na neki način, još uvek živi, ali i da ga se neko osim njih još seća. Jer, ne prođe dan da ne pomislim na njega i njegovu divnu porodicu, iako ih ne poznajem. Oni su moju tačku na život pretvorili u zarez.

Sve koji kažu da nikada ne bi pristali na doniranje svojih ili organa svojih bližnjih samo bih pitao da li bi prihvatili organ od nekog nepoznatog donora ako im ikad, ne daj Bože, bude trebao. Jer, statistike govore da su 20 puta veće šanse da će nam biti potreban organ, nego da ćemo mi postati donori.