Vozim se taksijem uz obalu najveće reke na svetu, Rio de la Plata. Vodena površina se gubi na horizontu, nema joj kraja. Peščana obala, talasi, nizovi sklopljenih suncobrana i ležaljki, uzdignute kućice za spasioce, pokoja palma… jedrilice. Sve osim braonkaste boje vode izgleda kao da sam na obali okeana. Duva jak vetar. Tamni oblaci su se spustili skoro do površine. Sprema se nevreme. Vožnja traje oko 45 minuta. Gledam kroz prozor automobila, nervozna sam, razmišljam kako će izgledati susret za koji se spremam već nekoliko nedelja…
Ne sećam se tačno da li je to bio „Zabavnik“ ili neki strip, kada sam prvi put pročitala o avionskoj nesreći u Andima. Bila sam baš mala. Pamtim crteže koji prikazuju mladiće pored olupine nekog aviona i osećaj užasa dok čitam kako su uspeli da prežive to mučenje.
I onda mnogo godina kasnije, 2022. pozvana sam na rođendan kod prijatelja iz Argentine koji se skoro preselio u Beograd. Na zidu dnevne sobe u njegovom beogradskom stanu gledam zanimljive uramljene crnobele fotografije. Jedna mi se posebno dopada, izdvaja se od ostalih, kao da iz nje zrači neka toplina, kao da je fotograf uspeo da uhvati trenutak neverovatne sreće. Na fotografiji je prelep, dosta mršav, mladić sa bradom u zagrljaju divne devojke koja se puna ljubavi oslonila na njegovo rame i srećne majke.
Pitam Javiera da li je to fotografija iz nekog argentinskog starog dobrog filma. „Ne, to je moj ujak“, objašnjava mi ponosno, „u trenutku kada je sreo majku i verenicu posle avionske nesreće u Andima… On je jedan od nekolicine preživelih!“ Ne mogu da verujem… pitam ga – da li je to isti događaj o kom sam čitala kao mala i gledala kasnije film u kom glavnu ulogu igra Ethan Hawke? „Jeste! Ako budeš išla u Montevideo, upoznaću te sa njim.“
Naravno da ću da idem u Montevideo!
CEO TEKST ČITANJE U NOVOM, SPECIJALNOM VASKRŠNJEM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 13. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
Tagovi
