Koliko si se radovao tog popodneva. Tada ti je značilo da te otac odvede na fudbalsku utakmicu. Voleo si ta popodneva ili večeri kada ožive likovi koje si skupljao na sličicama i lepio ih u Panini album. I tog dana si se spremao i bio srećan jer je sledila utakmica, i to reprezentacije gde će biti svi oni iz Panini albuma.
Imaš samo deset godina i to su dani kada se živi za to. Na stadionu gužva, oficijelni spiker iz zvučnika koji brunda, izlaze i oni… Fudbaleri. Tolika je gužva, tada se stajalo, nije bilo propisa o broju mesta i klupa. I neko te dodiruje u svoj toj gužvi, pa opet dodiruje, ti imaš samo deset godina, ti odgurneš ruku, tatu je masa spustila za tri stepenika ispod tebe. Već je daleko, a ti opet osetiš nečiju ruku, pa udariš laktom tog u stomak iza, a ne znaš šta je to i šta se dešava jer imaš samo deset godina. I onda prestane, i onda tata uspeva da dođe po tebe. Kaže da te više neće voditi u gužvu, a ne zna ni šta je bilo. Ne znaš ni ti šta je bilo jer imaš samo deset godina. I završi se utakmica i oko tebe neka lica euforična zbog fudbala. Ko zna ko je tu sve. Ti nikada nećeš ispričati šta se desilo.
Ona ti je priznala kako je u osnovnoj prilazio neki tip na prozor fiskulturne sale i zvao je. Ova druga ti je pričala kako ju je sa dvanaest godina neko dodirnuo u bioskopu i ona uzvratila kišobranom. Pa je treća pričala o tom nastavniku koji im ljubi ruke…
I posle zaboraviš na to. Ali koliko njih nije zaboravilo? Kao da su svi imali nekog tog koji je stavljao ruke tamo gde ti tada ne znaš da se stavljaju. Ona ti je priznala kad ste već prešli tri meseca veze kako je u osnovnoj prilazio neki tip na prozor fiskulturne sale i zvao je. Ova druga ti je pričala kako ju je sa dvanaest godina neko dodirnuo u bioskopu i ona uzvratila kišobranom. Pa je to video neki drugi gledalac pa je ovaj prvi gledalac koji bi da pipa za vreme filma pobegao. Pa je treća pričala o tom nastavniku koji im ljubi ruke, a ko zna gde bi i šta bi. Voli nastavnik da pohvali samo lepe učenice i poljubi im ruke jer lepo uče.
I zato je za Srbiju važna Milena Radulović jer je prvi put rekla ime i prezime. Ovo sve do sad je bilo jedan N. N. Priča se da je ta i da je taj. I sad konačno izađe ime i prezime. I koliko će pomoći nekoj nesrećnici iz kioska, prodavnice u Arilju, Zaklopači… koja bi takođe rekla da su te ruke tog i tog bile tu i tu. Ali se boji, otkaz, a ona ima dete, ona ima i muža koji bi polomio i njega i kiosk ali možda i nju. I ona ćuti.
Jer ako ćuti, možda će i da prestane, ili će doći neka nova i mlađa u kiosk ili STR. Baš sad su zalepili oglas da traže radnicu, pa je to možda spase. Misliš, lako je ovoj jer je u Beogradu, a ti… Tebe niko možda ne bi razumeo pa ti je bolje da ćutiš ili da navijaš da gazda primi na posao što lepšu, mnogo lepšu od tebe.
***
Kolumna Branka Rosića iz aktuelnog Nedeljnika.
SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari „vrsnog pedagoga“ Miroslava Aleksića…
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ
Tagovi
