Kada su nedavno, na 26. godišnjicu smrti astronoma Karla Sagana pitali njegovu udovicu i životnu ljubav En, da li je pred svoju smrt Karl – iako nije verovao u bilo šta osim u ovozemaljski život i nauku – poverovao da i posle smrti ima života, da li je to bila njegova poslednja nada, ona je to oštro negirala.
„Karl se suočio sa svojom smrću vrlo hrabro i nikada nije tražio utehu u iluzijama. Tragedija je bila u tome što smo uvek znali da se više nikada nećemo videti. Ja ne očekujem da ću se ponovo s Karlom ujediniti, ali velika je stvar bila u tome što smo, dok smo bili zajedno, svih dvadesetak godina, živeli sa svešću o kratkoći i dragocenosti života. Nismo trivijalizirali značenje smrti pretvarajui se da je to išta drugo nego konačni odlazak… Znali smo da smo zajedno iz čistog slučaja i da puki slučaj ponekad može biti tako darežljiv… Našli smo jedno drugo u svemiru i to je bilo izvanredno“, rekla je En i tiho odšetala natrag u samoću.
Kada su sinoć javili da je preminuo Edson Arantes do Nasimento, naučnik zelenih polja i pionir fudbalske božanstvenosti, postalo je jasno da su se Pele i njegova životna ljubav, fudbal, zauvek rastali.
A onda je – tome smo kao ljudska bića skloni – otpočela trivijalizacija na koju prečesto u tuzi pristajemo. I dobili smo još stotine priča o nebeskom timu koju ne prestaje – niti će prestati – da jača. Iako je upravo ta priča opasan oksimoron.
Ako je istina da je život ograničen, kao šesnaesterac i da svako od nas u njemu ima određeno vreme pre nego što sudija pokaže izmenu, da dribla, trpi, beži koliko ga noge nose ili udara na kvarno, pa da opet dribla u tom vremenskom vakuumu kome smo dali naziv, onda je Pele i na tom terenu bio najbolji igrač.
Možda je bilo boljih fudbalera, makar na veče, možda na čitavu sezonu ili dve, ali niko nikada u tom šesnaestercu, fudbala i života, nije igrao kao Pele i Maradona.
Niko se nije tako kretao, kao otrgnut od fizičkih zakona.
Niko nije bio toliko voljen.
Niko nije u jednom malom potezu držao toliko ljudske radosti kao oni.
Sve dok iz ugla crno-belog televizora na veliku scenu nije ušetao Dijego, najbolji, najveći, najvažniji za igru i čitav svet bio je Pele. Čovek koji je bio „poslenik mira“, koji je na svim delovima sveta igrao revijalne utakmice, donosio malo spokoja u turobne živote i donosio igru, onakvu kakvom je on poznavao, u svakodnevicu običnog naroda.
I svi su bili uvereni da je u pitanju božanstvo, da se Pele ipak speluje sa ta tri slova.
A onda se pojavio Dijego i u paralelama koje su počele da se izvlače, sve što su i jedan i drugi uradili, bilo je za mrvu uvećano, pod boljim sočivom, bilo je za zrno lepše i važnije i tako su gradeći svako svoju životnu priču – u različitim vremenima – postavljali dodatnu stepenicu jedan pred drugog za uspon do neba. Do onog prostora koji je Sagan u vakuumu svog života proučavao.
I niko kao njih dvojica – kad smo kod vakuuma i šesnaesterca – nije umeo tako i toliko da uživa u životu i ulozi koja mu je data i koju je prigrabio. Niko nije bolje pio viski sa diktatorima, niko nije lepše grešio i uz osmeh maskirao sve svoje loše poteze, niko nije tako dobro bežao koliko ga noge nose i niko, s godinama je postalo jasno, nije dao toliko golova i kada šanse nisu bili izgledne. I u životu, ne samo u fudbalu.
Delovalo je da ne može bolje, lepše, unikatnije, ali se smrt pobrinula i za to, podsetivši nas koliko je divno što smo se sreli – fudbal, Pele, Maradona i mi.
Dva igrača koja su u dve epohe fudbal učinila čudom, ipak nisu bila božanstva. Ipak su samo ljudi od krvi i mesa, smrtni kao i drugi, i to njihovu veličinu i važnost čini još većom.
Puki je slučaj bio toliko darežljiv da fudbalu i životu svih onih koji ga vole, podari Pelea i Maradonu. I mnoge druge fudbalske velikaše.
Oni su pronašli jedni druge u svemiru – Pele fudbal, a Maradona Pelea sa krunom na glavi – i učinilu su ovu igru važnijom nego što je iko mogao da zamisli.
Upravo zato što su delovali večno, božanstveno, a bili su prolazni. Upravo zbog toga što su morali da driblaju u vakuumu. Da varaju protivničke odbrane i smrt, čuvajući u svakom potezu i danu, radost života i radost čitavog sveta.
Sada se više neće videti i nisu se sreli kada je potvrđeno da je prvi kralj fudbala preminuo. Znao je da neće još kada je sahranio onog koji mu je krunu bezobrazno skinuo sa glave.
U toj je tragici njihovog odlaska sva radost onoga što su predstavljali.
