Od leve ruke Aleksandra Vučića, kroz vreme dugog opozicionog marša do vlasti, Nebojša Stefanović je tokom godina postao ne samo medicinski već i politički fenomen: pretvorio se u Vučićevu desnicu i drugog čoveka Srpske napredne stranke, a da nigde nije zabeleženo kako je, kada i gde izvršena takva vrsta transplantacije. Vučić ga je uzeo u svoj mali štab, izolovanu grupu koju je formirao unutar Srpske radikalne stranke, kao momka koji će ga verno pratiti u stopu, obavljajući najrazličitije vrste poslova: od sekretara, kafe-kuvara i oštrača olovaka, do anonimnog gledaoca koji se uključuje u „Utisak nedelje“, kao slučajno uključeni obožavalac budućeg srpskog vladara.
Isuviše urban za radikala, Novobeograđanin Nebojša se sa svojim bebi-fejsom nije uklapao ni u vojvodski imidž Vojislava Šešelja, ni u provincijski šarm Tomislava Nikolića, pa je do 2012. godine važio tek za nevidljivog batlera budućeg lidera srpske desnice kojem su predviđali sudbinu duha koji će večno stajati prikovan za stolicu, u Vučićevoj čekaonici.
U ulozi duha sa čeličnim nervima, naviknut na ulogu senke, čak i sopstvene, Vučić ga postavlja na mesto predsednika Skupštine Srbije, a potom mu poverava ključne bezbednosne funkcije ministra policije i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, odnosno šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti.
Tako tihi momak SNS-a postaje ključni čuvar državnih tajni, kao što je to u vreme Borisa Tadića bio politički specijalac Miki Rakić, s tim što za razliku od Borisa, Vučić daleko bolje razume ulogu obaveštajnih krtica u džungli srpske politike. Istovremeno, preuzimajući beogradski odbor naprednjaka, Neša na sebe preuzima teret organizacije koja konačno urušava tezu o prestonici Srbije kao ključnom opozicionom staništu…
Čitavu priču o Nebojši Stefanoviću, iz pera kolumniste Nedeljnika Aleksandra Apostolovskog, čitajte u novom broju Nedeljnika koji možete naći na svim kioscima, ili u digitalnom izdanju na Novinarnici.
Tagovi
