Prazan Stejpls centar, a na centru igrališta barske stolice i pet velikih momaka. Ne samo visokih, nego i velikih. Sa jedne strane Dvejn Vejd, a sa druge Šekil O’Nil.
A iznad njih, na semaforu, slika Kobija Brajanta i njegove kćeri. Slušaju priču o sebi, priču o najvećem igrači u istoriji te hale.
Šek govori i plače.
O’Nil je otvoreno priznao da mu sve ovo pada teže jer je ovo samo jedna u nizu ličnih tragedija koje je doživeo.
Kada su mu sin i nećak pokazali vest, rekao im je da sklone „to sranje“ od njegovog lica.
„Rekao sam da može da bude fotošop, može da bude prevara. Nisam mogao da poverujem. Izgubio sam mnogo ljudi, majku, sestru, a sada i svog mlađeg brata…“, rekao je Šek.
Rekao je da ga ljudi često pitaju o njihovom odnosu i da su u pitanju dve jake ličnosti koje su uvek govorile ono što misle, ali su uvek imali poštovanja i ljubavi jedan prema drugom.
Šek se onda slomio, suze su ga savladale. Ali je želeo da nastavi priču…
„Nećemo na njegovom ulasku u Kuću slavnih i on neće reći – momci, uzeo sam pet titula, a vi četiri. I ja neću moći da mu odgovorim – ha, a da smo ostali zajedno, uzeli bismo 10. Sve je otišlo u nepovrat…“
O’Nil je zaključio da je uzalud to što mu ljudi govore da uzme vremena i da pokuša da preboli jer ne može da preboli nešto u šta ne može da poveruje.
Tagovi
