Kada su dovedeni u Mančester postali su najbolji drugari. Sve dok im se putevi nisu razdvojili igrali su na istoj strani, dopunjavali se na terenu i bili prijatelji van njega. Više od decenije za jednog od njih se govori da je „prodao fudbal“ i da je od igre „napravio biznis“. Ovaj drugi je poslednjih nekoliko dana heroj mnogih navijača koji su poludeli zbog plana 12 klubova da formiraju Superligu. Njihov „glas razuma“ i „čovek koji je ustao da odbrani fudbal“. Osim što nije.
Događaji u vezi sa Superligom, kojoj je zajedno sa njenim idejnim tvorcima, nesuđenim operativcima i budućim zvezdama koje nisu zasijale, posvećena već jedna čitava biblioteka tekstova, potpuno su ogolili mnoge stvari. Kako kaže Sajmon Kuper, kako je „nafta sastavni deo naftnog biznisa, tako je glupost sastavni deo fudbalskog“. Ipak, od gluposti je, čini se, jedan drugi teret još ogoljeniji istrčao pred pobesnele navijače.
Licemerje.
Veliki klubovi govore o „tržištu“ i „tržišnoj utakmici“, a istovremeno ističu da je Superliga jedini način da se spasu dugova. Jedini način da prežive. Jedini način da privuku Halanda, Mbapea i njihovu generaciju. Kao da u otvorenoj tržišnoj utakmici ikoga treba da interesuje da li će klubovi koji prihoduju stotine miliona evra uspeti da opstanu.
Licemerni su i oni koji u velike upiru prstom, a šanse da bi odbili učešće u Superligi, samo da su pozvani, niže su od popularnosti Anjelija u Napulju. Takvih ima najviše u Premijer ligi, gde je odnos između najbogatijih i najsiromašnijih 5:1, dok je u drugim ligama, recimo španskoj, taj odnos 35:1. A španski klubovi neobjašnjivo ćute.
Evropska fudbalska unija takođe decenijama žonglira sa licemerjem u svojoj politici i postupanju. Od izbijanja krize oko Superlige predstavljaju se kao „zaštitnici fudbala“, malih klubova i poštene raspodele, a lično su oni kreatori ovakvog odnosa. Godinama povlađuju najbogatijim klubovima – uostalom i promena Lige šampiona koja je usvojena u ponedeljak ponovo je najbogatijima donela ustupke – a manje klubove i saveze zadovoljava pričom o „solidarnosti“.
„I iz tog fonda solidarnosti onda timovi sa ovih prostora dobiju 200 ili 300 hiljada evra, a Šefild Junajted 11 miliona. Tim koji je bogatiji od najvećeg broja klubova u ligama petice“, započinje priču za Nedeljnik novinar Sport kluba Vladimir Novaković.
„UEFA se postavlja kao zaštitnik fudbala, a duga je istorija njihovih odnosa sa bogatima. Čeferin je sa jedne strane prijatelj sa savezima balkanskih i istočnih zemalja, a na zapadu je prijatelj sa klubovima. Jedni mu trebaju za to da mu obezbede poziciju predsednika, a drugi jer kreiraju ogroman novac“.
Veliku priču o Superligi juče smo završili najavom priče o onima koji se predstavljaju kao „zaštitnici fudbala“. Kada se slegnu pocepane novčanice JP Morgana, to će biti veoma važno pitanje.
Jer kada je objavljeno da će 12 klubova osnovati Superligu, jedan broj uticajnih ličnosti u svetu fudbala ekspresno je reagovao na Tviteru. Nedugo zatim, upravo su neki od njih proglašeni za predvodnike borbe na čijem je koncu kleptokratska grupa „u lice dobila objašnjenje šta je ustvari moć naroda“.
Tako je na društvenim mrežama, ali i u naslovima britanskih medija moguće pronaći rečenične konstrukcije poput: „Kada je napadnut fudbal, prvi je ustao Geri Nevil“. Ili: „Postoje stvari koje se ne mogu kupiti novcem, a o tome svedoče ser Aleks Ferguson i Geri Nevil“.
Upravo je njihov primer važan, kako bi navijači prepoznali ključnu razliku.
Potpredsednik Superlige je trebalo da postane Ed Vudvord, doskorašnji izvršni direktor Mančester Junajteda, kluba koji su Nevil i Ferguson proslavili. O tome smo razgovarali sa Novakovićem.
„U kontekstu Superlige i gramzivih vlasnika klubova, priča o Glejzerima i Vudvordu je posebno zanimljiva. Junajted je od 1946. godine bio jedan od retkih klubova u Evropi koji nije imao ni peni duga. Došlo je vreme da bude prodat i Rupert Mardok je izrazio želju da kupi klub, ali mu to na kraju nije dozvoljeno uz objašnjenje da ne može vlasnik TV prava jednog takmičenja da ima svoj klub u svom takmičenju. Iako je to moguće u četiri druge velike lige. Onda su se pojavili Glejzeri i klub kupili na kredit. I bukvalno. Junajted je tada koštao 800 miliona funti, a Glejzer je mogao da skupi oko 265 miliona. Uzeo je kredit od 525 miliona funti, i momentalno ga prebacio na leđa samog kluba. Tako je de facto kupio klub upola cene“, objašnjava Novaković.
Ko mu je omogućio takav kredit? Imate pravo jednom da pogađate: JP Morgan. Ko je bio ključni faktor u tom poslu? Opet jedan pokušaj: Ed Vudvord.
„Zahvaljujući tome i postavljen je na važnu funkciju u klubu“, kaže Novaković i objašnjava da su navijači na sve to reagovali direktnom borbom jer je klub bio prinuđen da otplaćuje kamate svom gazdi i time je dug rastao. „U januaru 2010. dug je iznosio rekordnih 716 miliona funti“.
Navijači Mančester Junajteda su reagovali burno. Mnogo burnije nego prilikom objave o formiranju Superlige. Navijački fanzin „Red Issue“ je najavio, a nekoliko meseci kasnije nezadovoljni navijači osnovali su svoj klub i dali mu ime United of Manchester. Klubu su pristupali navijači širom sveta, ulagali sopstveni novac kako bi stvar zaživela, a dobili su i veliku medijsku pažnju.
Borbu sa Glejzerima su nastavili da vode i u narednim godinama, a za sve to vreme Geri Nevil i Aleks Ferguson nijednom jedinom rečju nisu stali na njihovu stranu. Jedan je bio kapiten, drugi menadžer Junajteda.
„Klub je bio na ogromnom gubitku, odnos sa navijačima je bio zategnut, bilo je protesta, marševa kroz grad, čak i hapšenja. Oni nisu rekli ni reč, a Glejzer je i postavio Nevila za kapitena. Tada mu nije palo na pamet da stane u zaštitu navijača i fudbala. Njegov prijatelj iz detinjstva Dejvid Bekam 2010. godine sa Milanom igra protiv Junajteda i oko vrata stavi žuto-zeleni šal. Jasna je razlika“.
Žuto-zeleni šal, kao podrška navijačima i njihovom klubu u borbi sa upravom Mančester Junajteda, značajniji su akt nego bilo koji tvit koji smo poslednjih dana imali priliku da vidimo.
„Ako Geri i nije želeo da reaguje kao igrač, imao je priliku nakon toga da pomogne klub. Navijači širom sveta imaju svoju ciglu na stadionu United of Manchester, čime su pomogli opoziciju Glejzera, a on nema. Nije mu palo na pamet ni da uloži novac, iako je klub vezao tri promocije. Gledao je kako se Beri gasi, ali je zato uložio pet miliona funti u Salford i tako se direktno naruga navijačima“, zaključuje Novaković.
Dok je bio u poziciji da reaguje – a bio je na zalasku karijere – nije želeo da se eksponira. Danas, kada njegov predsednik sa Perezom i Anjelijem organizuje i pokreće Superligu, Nevil govori o socijalizmu i daje sebi za pravo da spominje Šenklija i Bezbija. I da govori o, kako on kaže, „onoj licemernoj pesmi o tome da Liverpul neće hodati sam“.
Superliga je ogolila svo fudbalsko licemerje, ali ne ono u pesmama, nego sa obe strane aut linije, ili u foteljama stručnih konsultanata.
Nevil voli da bude glavni glumac, a zna se kako stvari funkcionišu u dotiranim filmovima.
„Glavni glumci bi htjeli
Da su na pravoj strani
Ja da budem Švabo
A oni partizani…“
Švabo i nekako, ali ko bi još hteo da bude Geri Nevil u dotiranom filmu.
Tagovi
