Ne znam odakle da počnem. I ne znam kako da pišem o tome. Reči su odjednom tako gole, hladne i blede spram onog što se dešava na ulicama. Spram svih boja, lica, zvukova… al’ ipak moram da probam, makar i na mišiće, jer kolumna je kao dnevnik a kako ne zapisati u dnevnik kad se zaljubiš. A ja sam se zaljubila.
Četrnaestog marta smo sa bebom izašli na ulice da dočekamo studente i sve one koji se tako osećaju. Dugo smo ih čekali a masa, ceo svet, ili se makar meni tako činilo, bila je toliko živa i uzbuđena da smo zaboravili na sve drugo. Prolazili su bubnjari, motoristi, animirali su nas redari, skakali smo, pevali i igrali uz muziku. Delovalo mi je kao da niko nije ostao kod kuće. Kao da niko nema ništa bolje ili važnije da radi. Ne vide se ni zgrade, ni semafori, samo lica. Ozarena lica. Mladi, stari, deca, bebe, psi…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
