Negde tamo krajem devedesetih, ili možda početkom 2000, rađena je neoficijelna anketa u bivšim glavnim gradovima YU republika, tada već prestonicama novih država, i na pitanje „Šta za vas predstavlja Jugoslavija?“, statistički, najčešći odgovor je bio – Tito, bio je tu i Politikin zabavnik, ali najčešća ličnost, tačnije asocijacija na bivšu državu bila je beogradska i srpska glumica Neda Arnerić. U gomili cedevita, bajadera, Politikinog zabavnika, Tita, najčešći simbol zajedništva bivših Jugoslovena bila je skoro pa dorijangrejovska heroina.
Malo posle te ankete, kada smo radili na knjizi Leksikon YU mitologije, došli smo do podatka koji je spadao u „važno vojno pitanje“ u JNA, tada treće armije u svetu. U svim kantinama svih kasarni, od Postojne do Prilepa, prodavala su se ogledalca i najčešći lik na poleđini predmeta za bolji izgled vojnika bila je slika Nede Arnerić. Jer neće ti brže proći vojni rok ako gledaš i držiš u džepu uniforme Tita, puške, bivšeg kraja, već sliku preslatke i divne večne devojčice. Tako je Neda s nama odlazila na zakletve, u bežanje u grad kad smo preskakali žičanu ogradu kasarne, kad smo išli na marševe, krali table čokolade iz magacina… Okej sve posete rodbine, devojaka, prijatelja… ali Neda je bila naše najčešće društvo. To nije mogla biti niti jedna druga glumica, pevačica…
Neda je bila otmena, kulturna, seksi i zauvek s tim presvučenim tinejdžerskim licem koje je ostalo takvo do dana današnjeg, potopljeno u nekom sudbinsko-životnom formalinu koji je konzervirao njenu nevinu i očaravajuću pojavu otkrivenu još u „Višnji na Tašmajdanu“ i nastavljenu u kasnijim decenijskim ulogama.
Jedna od prvih asocijacija na Nedu je njena prirodnost. Tokom karijere sretao sam čak i mnoge muške junake intervjua koji su zakerali oko fotošopa, zakerali da vide fotografije i repriziraju svoje privođenje ispred objektiva, ali ne i Neda.
Neda Arnerić je u intervjuu za Nedeljnik rekla da joj ne treba šminka, da joj ne treba fotošop i da će svoje fotke iz intervjua videti kad u četvrtak bude kupila Nedeljnik u blizini vračarskog stana iz kojeg puca pogled na Hram Svetog Save. Ta njena prirodnost isijavala je u svim filmovima, pozorišnim ulogama, slikama, i prosto Neda nije bila zavisna od tehnoloških revolucija u svetu fotografije i ostalih vizualija, jer je njena prirodnost bila razarajuće moćna.
Dolazeći na taj intervju za Nedeljnik, u stan Nede Arnerić, putovao sam do njenog sprata liftom marke Šindler. To mi je dalo povod da postavim pitanje: „Evo, došao sam do vas Šindlerom i setio se ‘Šindlerove liste’, da li vi imate možda makar malo jevrejske krvi?“ Pogledala me je, bio je to nekonvencionalni uvod u intervju, a onda i odgovorila da je njena „krvna slika“ od mnogo sastojaka ali da, nažalost, nema one jevrejske. Kuvala je kafu, i dok još vreli mehuri nisu osvojili površinu džezve, donela je svoju monografiju na poklon. Tražio sam da mi se potpiše. Krenula je hemijskom, pa stala: „Trebalo bi da napišem ‘Dragi Branko’, ali ne znam da li ćete mi biti dragi?“
Odgovorio sam joj da sigurno hoću jer ne mogu da izneverim mladost koju sam proveo uz njene filmove čak i kada je kao partizanka u „Užičkoj republici“, pre Plavog orkestra i paralelno sa Mirkom i Slavkom, brendirala debele vunene čarape. Pre nego što sam zubima i kašičicom skinuo penu s Nedine kafe, setio sam se njene uloge u tada velikom američkom svetskom TV hitu „Šaft“. Nikada ni pre, a ni posle toga se nije neka naša glumica našla u tako velikom svetskom TV hitu. Imala je pokret rukom, kao, sve u rok službe, ali nije to baš tako, što se naročito dokazuje danas kad naši glumci ne mogu da stignu ni u TV hit moldavske televizije, a o svetskoj vrhunskoj produkciji da ne govorimo. A Nedu su tada fanovi iz inostranstva proglasili najlepšom heroinom u avanturama afroameričkog detektiva.
Neda Arnerić je mogla biti zvezda i italijanskog filma jer je njen izgled bio nesvakidašnje vanvremenski, i ako pogledate na Jutjubu sekvence iz istog tog „Šafta“, videćete da bi ona mogla da ušeta u sadašnje filmove i serije, a da joj ne treba ni frizer ni češalj. I imala je ponude stranih studija, ali je, kako će kasnije potvrditi i Milena Dravić, u Jugoslaviji bilo toliko lepo živeti i snimati da su one na ta snimanja u Rim išle sa željom da se što pre vrate u Beograd.
Dragan Jeličić, urednik filmskog programa TV Pink, kaže da kada je Neda Arnerić u, po mnogima najboljem srpskom filmu „Ko to tamo peva“ (1980) odigrala ulogu mlade Slavka Štimca, bilo joj je tek dvadeset sedam godina, a iza sebe je imala karijeru kakvu mnoge glumice mogu samo da sanjaju.
Posle tinejdžerskog debija u nagrađivanoj trilogiji Puriše Đorđevića („San“, „Jutro“, „Podne“) cementirala je svoj status ulogom Višnje u kultnom klasiku „Višnja na Tašmajdanu“ (1968) Stoleta Jankovića, po scenariju Siniše Pavića, a premijera filma bila je na njen petnaesti rođendan! Činilo se da su joj sva vrata otvorena. Njene najčešće destinacije u sledećoj deceniji bile su, međutim, Italija i Makedonija. I dok je u Italiji zarađivala „hleb nasušni“ nizom uloga u takozvanim seksi komedijama (koje po pravilu nisu otkupljivane za prikazivanje u Jugoslaviji, valjda su distributeri mislili da time štite Nedu), u Makedoniji je snimala filmove koji su donosili priznanja, poput „Ukleti smo“, „Irina“ Koleta Angelovskog ili „Ispravi se, Delfina“ Aleksandra Đurčinova.
„Danas su, međutim, makedonski filmovi uglavnom zaboravljeni, dok neki od tih prezrenih seksi uradaka, kao npr. „Paolo Il Caldo“ Marka Vikarija, uživaju kultni status. Naravno, neizostavna je bila i obavezna lektira („Sutjeska“, „Užička republika“), dok se u srpskom filmu pojavljivala samo sporadično („Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Kvar“). I kada su svi očekivali da će posle Šijanovog prvenca Neda eksplodirati i uz Milenu Dravić drmati srpskom kinematografijom, ona se iz nekog razloga povukla, birala epizodne uloge u manje-više nebitnim komedijama, tek ponekad podsetivši, kao u „Haloa – praznik kurvi“ Lordana Zafranovića, koliko je velika zvezda bila, a pre svega koliko je velika mogla da postane“, sumira Jeličić svoj pogled na karijeru Nede Arnerić.
Publicista Đorđe Matić u analizi vremena u kojem će se pojaviti Neda Arnerić primećuje da je u našem filmu, i u čitavoj kulturi, vladala još uvek jedna predstava o tome kako glumica ili uopšte zvezda treba da izgleda, odnosno koji je ideal. Uzimajući uglavnom zapadne pojave kao ideal, takav ideal, nesvesno, bile su neke od Hičkokovih glumica – Kim Novak recimo, ili nedosegnuta Rita Hejvort, a od Evropejki, naravno, Anita Ekberg: raskošne plavuše, često jake građe, „strojne“, što bi se reklo.
Bujna plavuša je dugo i iz stotinu razloga bila pojam ovde, i to se videlo: Lola Novaković ili Silvana Armenulić bile su takav tip. S druge strane bile su balkanske i južnjačke heroine – stamene, s mnogo karaktera, tamnokose ili tamnopute – Ana Manjani, Irena Papas. Ili tamne ljepotice kao Ava Gardner ili Silvana Mangano.
„Neda je donela nešto sasvim drugo: gracilnost, nešto gotovo dečačko, a nabijeno erosom drugačijeg tipa. Ono što je inaugurisala Džin Siberg, nesretna Godarova glumica iz filma ‘Do poslednjeg daha’. Nešto, dakle, što je lomno, u isto vreme emanira posebnu, tajniju, a mnogo suptilniju i zapravo jaču seksualnost. S kratkom kosom, bez šminke skoro, krhka a zapravo uvek jača od muškarca, Neda je uznemirila sve osetljivije, rafiniranije duhove tadašnje zemlje. Drugim rečima – donela je potpuno novi tip lepote. Strojne plavuše pedesetih odavno su izašle iz mode – već generaciju sedamdesetih podsećale su na tetke i komšinice. Današnja generacija taj tip može da doživi samo preko ironijske distance, posredovano, citatno“, analizira Matić modele lepotica pre i posle junakinje ovog teksta i kaže da Neda Arnerić, kad se danas gledaju njene fotografije i kadrovi iz filmova, bez ikakve poteškoće preskače doba i može komunicirati lako sa svakim mladim hipsterom ili darkerom.
„Kao da je u njenoj lepoti skriveno nešto univerzalno za sve one izoštrenijeg, ili može da se kaže i snobovskijeg, elitističkog ukusa. Ako to nije fascinantno, ne znam šta je“, zaključuje naš sagovornik.
Aleksandar S. Janković, profesor na FDU, smatra da postoje bar dve najpostojanije nijanse Nede Arnerić, ona koja je na prvu loptu i koja se prenosila sa kolena na koleno, a to je nijansa o možda najvećem seks-simbolu YU filma. Međutim, dovoljno je gledati „Jutro“, „Podne“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Ispravi se, Delfina“ ili epizodu o „onim stvarima“ serije „Grlom u jagode“, pa čak i „Užičku republiku“, da pre svega izađe razoružavajuća toplina bebi lica i velikih očiju i sva naivnost osmeha.
„Sve te ostale uloge u kojima je Neda Arnerić, epitom seksualnosti i čulnosti, kada sve kamere na svetu postaju tašti voajeri, zasigurno je neraskidiv deo jedne celine, ali neka ostane snage gromkog tabu šapta pred svom milinom Nede Arnerić koja uvek kad se pojavi samo kao Neda Arnerić, postaje simbol svega onoga zašto smo je voleli kad smo odrastali. Pametna, obrazovana, lucidna, duhovita i lepa. Kako je to nekad uvek nekako trebalo da bude… a nije“, kaže Janković.
I pre nego što sam prevalio polovinu pitanja u ondašnjem intervjuu s Nedom, shvatio sam da ću se na neki način družiti s njom. Uglavnom, kada utihnu diktafoni, dođe ono „aufviderzen“ i očekuješ kasnije samo jedan poziv u kojem junak intervjua bude ili oduševljen ili potroši sve impulse sipajući da je on mislio da će biti ovako, a ispalo je onako.
Neda je i tu bila posebna, i pošto je na nekom vračarskom kiosku pazarila Nedeljnik s njenim intervjuom, okrenula me je i izgovarala da je sve ispalo odlično i da je ta njena iskrenost bez kočnica u našem razgovoru materijalizovana odličnom ispovesti od odrastanja, velikih uloga, otkrivanja svega o aferi Bodrum u kojoj su je provukli kroz blato, razloga sunovrata Demokratske stranke, pa čak do priznanja duvanja u Rovinju i davanja na uvid neispričanih ljubavnih epizoda.
Bila je oduševljena intervjuom i nastavili smo druženje. Dve godine kasnije došla je na promociju mog romana u Mikseru. Bio sam izgubljen od adrenalina i gužve. Grebala mi je leđa, ništa nisam osećao, i rekla mi je: „Ne može mu ništa skrenuti pažnju, toliko je izgubljen da čak ni mene ne primećuje.“
Bila je to zezancija na moje insistiranje da se u onom intervjuu složi da nije samo velika glumica već i seks-simbol čiji je sertifikat dala anketa svih bivših Jugoslovena, a i treća armija sveta sa onim svojim ogledalcem u kantini.
Pozvala me je nekoliko meseci posle te promocije i rekla da mi je roman odličan. Izvinila se što me je okrenula kasno uveče, opravdavajući se da je čekala da se završi važna utakmica. Pitao sam: „Koja?“, na šta je ona rekla: „Eh, koji si ti muškarac, da moram ja da ti kažem ko igra“, i da treba da nastavim da pišem tim jednostavnim stilom jer je jednostavnost savršenstvo.
Moj osećaj savršenstva bio je u tome što sam opravdao njenu posvetu „Dragi Branko“.
Tagovi
