U proteklih deset dana, od odgovora Aleksandra Vulina na neobjavljeni tekst Dragana Šutanovca u Nedeljniku, što je ukazalo da se novinari i(li) politički protivnici prisluškuju, mogli smo da čujemo čitav spektar uvreda, zamena teza, poluistina, pokušaja da se sve zataška, krivičnih prijava protiv samih sebe, nereagovanja tužilaštva i ekspresnog reagovanja Odbora za bezbednost, koji je od četiri agencije, postavio pitanje samo jednoj obaveštajnoj službi.
Jedino nismo mogli da dobijemo odgovor na prosto pitanje: Odakle ministru odbrane Aleksandru Vulinu tekst koji nikada nije objavljen?
Videli smo i kako (ne) funkcionišu institucije sistema, one koje su zadužene da istražuju sve sumnjive radnje, i posebno prate rad tajnih službi, u kojima su zloupotrebe i više nego moguće, u šta se Srbija uverila mnogo puta u prošlosti.
Umesto toga, ministar Vulin nastavio je da objašnjava da je reč o „gruboj i glupoj grešci“, da vređa i kleveće oštećenu stranu kojoj se lažno izvinjava, da se pravda kako je samo reč „Kurir“ zamenjena rečju „Nedeljnik“, skrivajući da je zamenjen i autorski tekst za Nedeljnik sa političkim intervjuom u Kuriru, da u saopštenju Tanjugu rečju nije pomenut Kurir, već samo Nedeljnik, i to u reakciji „na autorski tekst Dragana Šutanovca u Nedeljniku o srpsko-ruskim odnosima“. Kada se na sve to doda da u Kuriru nije bio tekst o srpsko-ruskim odnosima, da se ni rečju ne pominje ministar Ruske Federacije Sergej Šojgu, na šta je reagovao ministar Vulin, kao i činjenica da je baš te nedelje na mejl glavnog urednika Nedeljnika stigao tekst Dragana Šutanovca u kome se o svemu tome piše, sasvim je jasno da objašnjenje Ministarstva odbrane u najmanju ruku izaziva sumnju.
Čak je i premijerka Ana Brnabić, odgovarajući na novinarsko pitanje o ovom slučaju, rekla da je „ministar dao neke odgovore“.
Neshvatljivo je zašto se Vulin našao uvređen pisanjem Nedeljnika, u kojem nije bilo nijedne lične uvrede, diskvalifikacije, ili kampanje.
Nedeljnik je sačekao da vidi da li će Tužilaštvo da pokrene istragu, posebno posle njegove najave da će podneti krivičnu prijavu sam protiv sebe, ali pošto se to, po svemu sudeći, nije desilo, odlučili smo sa svojim advokatima da pokrenemo tužbu Republičkom javnom tužilaštvu, kao i da se direktno obratimo Zaštitniku građana, Povereniku za informacije od javnog značaja, BIA, VBA, VOA, MUP-u, Radnoj grupi za zaštitu novinara i medijskim udruženjima.
Nedeljnik traži da se formira i nezavisna komisija, koju su podržala dva najveća udruženja novinara, kako bi se ispitalo da li ima praćenja i prisluškivanja novinara u Srbiji.
Mislimo da je to u najvažnijem interesu za sve novinare u Srbiji, kao i za Vladu koja treba da otkloni sumnje da se to dešava.
Inicijativu Nedeljnika podržao je i Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara koji je rekao da bi paralelno trebalo raditi na stvaranju mehanizma koji bi u budućnosti sprečio nelegalna praćenja i prisluškivanja novinara.
U pokušaju izlaska iz ove teme ministar Vulin ju je samo produbio ponavljajući uporno kako je dok je bio ministar odbrane Dragan Šutanovac upao u mejlove tadašnje urednice „Naše borbe“, iako je neozbiljno da u pet javnih nastupa ne izgovori pravo ime tog časopisa, koji nije Naša borba, već Borba.
Poznato je i kako je od demokratskih vlasti bila prisluškivana Ljiljana Smajlović, i to kao „narko-diler Joca“, iako je kontrolom utvrđeno da je već u prvom razgovoru rekla „Ovde Ljiljana Smajlović, novinarka NIN-a“.
Daleko više od izjava Vulina i uvreda koje stižu iz ministarstva i stranke koju vodi, zabrinjava ponašanje državnih institucija koje su zadužene da sprečavaju političku zloupotrebu obaveštajnih službi. Dosadašnje ponašanje više liči na pokušaj zataškavanja celog slučaja nego na utvrđivanje istine o tome da li su novinari Nedeljnika ili bivši ministar odbrane na merama obaveštajnih službi
Iako su po zakonu morali odmah da prestanu sa merama, oni su nastavili.
Kada je mnogo godina kasnije to otkriveno, Smajlovićeva se obratila Vrhovnom sudu, koji je rekao da nije nadležan za taj slučaj.
Policija čak nikad nije uništila te trake iako je po zakonu bila obavezna da to učini.
Poznat je i slučaj neovlašćenog praćenja i fotografisanja bivšeg glavnog urednika portala Južne vesti iz Niša Predraga Blagojevića, kao i krivične prijave protiv Dušana Mihajlovića i Gorana Petrovića zbog nezakonitog prisluškivanja novinara Vuka Cvijića, tada novinara Danasa, i advokata Tome File.
I druge redakcije, poput KRIK-a, CINS-a ili televizije N1, izražavale su sumnje na nezakonito praćenje, ali nikada ništa nije dobilo epilog na sudu.
Zbog svih ovih slučajeva, kao i nemuštog obrazloženja Ministarstva odbrane, koje umesto da pokrene svoju istragu, u tabloidnom maniru napada naš list, počevši od prvog izvinjenja u kojem se kaže da imamo „maniju gonjenja“, stranačkog da smo „tabloidna laprdala“, ili nastupa ministra odbrane, a bivšeg urednika nedeljnika Pečat, koji nas odjednom napada za „slučaj Tramp“, mi tražimo nezavisnu istragu. I odgovor na jednostavno pitanje – ko je imao uvid u komunikaciju nas i bivšeg ministra odbrane.
Pozivamo ministra da se ponaša kao ministar odbrane, i da prestane sa paušalnim, ili tabloidnim napadima na naš list, pošto je na takvom mestu nedopustivo baratati pogrešnim imenom novina na koje se pozivate, ili lažnim konstrukcijama o intervjuu o kome je sve poznato.
Nedeljnik ništa nije sakrio ili obmanuo javnost u ovom slučaju, objavljujemo i mejl Dragana Šutanovca, koji je glavni urednik prosledio odgovornom, i koji nigde dalje nije išao iz redakcije.
Takođe, želimo da naglasimo da je glavni urednik Nedeljnika služio vojni rok. Nakon obuke i kasarne, drugi deo proveo je upravo u službi za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane – u listu Vojska, s čijim je radom, makar nekadašnjim, zato jako dobro upoznat.
To je nekad bila najrigidnija i najpreciznija služba za informisanje, u kojoj ste na vojni sud mogli da odete zbog otkrivanja broja vojnika na straži, tako da su nam sva ova objašnjenja dodatno sumnjiva. A posebno rečnik, koji je nedopustiv za Vojsku Srbije.
No, mimo tabloidnih poštapalica, i saopštenja u kojima ne može da se pogodi ime Borbe i Naše borbe nedelju dana, ministar odbrane je u intervjuu za nedeljno izdanje Kurira optužio naš list da „traži od SAD da pozovu predsednikai od njega zatraže (Vulinovu) smenu“?!
Kad? Gde? Kako?
Na prvi pogled, ova izjava može da deluje nebulozno, ali ona zapravo može da predstavlja zakonsku osnovu za praćenje i prisluškivanje novinara i urednika Nedeljnika, jer je Vojnobezbednosna agencija (VBA) nadležna za kontraobaveštajnu i bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Da se takve, fabrikovane izjave mogu koristiti za operativni rad, pokazalo se pre nekoliko godina kada je bivši zaštitnik građana Saša Janković izneo dokument o praćenju mitinga Srpske radikalne stranke (SRS) od strane VBA, koja je za osnov uzela pisanje beogradskih tabloida i izjave neimenovanih sagovornika da se „radikali spremaju da ruše državu“.
Daleko više od ove izjave Vulina i uvreda koje stižu iz ministarstva i stranke koju vodi, zabrinjava ponašanje državnih institucija koje su zadužene da sprečavaju političku zloupotrebu obaveštajnih službi. Dosadašnje ponašanje više liči na pokušaj zataškavanja celog slučaja nego na utvrđivanje istine o tome da li su novinari Nedeljnika ili bivši ministar odbrane na merama obaveštajnih službi.
Pod pretpostavkom da je Vulin govorio istinu da će visoki funkcioner njegove stranke podneti krivičnu prijavu protiv njega, postavlja se pitanje za koje ga krivično delo sumnjiči njegov saradnik, kom je tužilaštvu prijava podneta i da li je išta urađeno. Ova praksa šalje poruku da tužilaštvo ne radi svoj posao i da ne reaguje bez podsticaja vlasti
Tužilaštvo još nije reagovalo. Pod pretpostavkom da je Vulin govorio istinu da će visoki funkcioner njegove stranke i narodni poslanik Ðorđe Komlenski podneti krivičnu prijavu protiv njega, postavlja se pitanje za koje ga krivično delo sumnjiči njegov bliski saradnik, kom je tužilaštvu prijava podneta i da li je išta urađeno povodom toga. Ova praksa, po kojoj visoki funkcioneri podnose prijave protiv svojih šefova, šalje jasnu poruku da tužilaštvo uopšte ne radi svoj posao i da ne reaguje bez podsticaja vlasti, a pritom je i veoma opasna, jer se na taj način mogu sakriti pod tepih afere, poput ove za koju je neophodno da bude objektivna i nepristrasna istraga.
Ista namera može se prepoznati iz prošlonedeljne sednice skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Taj odbor je „razmatrao i jednoglasno usvojio Izveštaj Generalnog inspektora službi Ministarstva odbrane o izvršenom vanrednom nadzoru u Vojno-bezbednosnoj agenciji (VBA) nad zakonitošću primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, u kome je utvrđeno da prilikom ovog nadzora nije ustanovljena nezakonita primena posebnih postupaka i mera, niti bilo kakva zloupotreba u tom smislu“.
„Prilikom ovog nadzora nije ustanovljena nezakonita primena posebnih postupaka i mera, niti bilo kakva zloupotreba u tom smislu, odnosno ustanovljeno je da se mere primenjuju isključivo u skladu sa zakonom i o tome na pravilan način vode evidencije“, navodi se u saopštenju, iz koga može da se zaključi da je neko prisluškivan „u skladu sa zakonom“.
Indikativno je i da je Odbor tražio kontrolu samo jedne obaveštajne agencije – VBA, koju ni Šutanovac ni Nedeljnik nikad nisu optužili za bilo šta, ali da je postojala dobra namera za sveobuhvatnom kontrolom, logično bi bilo da je Odbor zatražio kontrolu još jedne obaveštajne službe koja se formacijski nalazi pod Vulinom, a koja takođe ima kapacitete da presreće komunikacije ili da prati i prisluškuje novinare ili političke protivnike. Reč je o Vojnoobaveštajnoj agenciji (VOA) čije delovanje bi, prema nadležnostima, trebalo da bude ka spoljnom faktoru, o čemu se na primer i radi u tekstu Dragana Šutanovca.
Odbor nije kontrolisao ni Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA) koja ima tehničke kapacitete za neovlašćeno presecanje komunikacija, a u čije izveštaje Vulin može da ima uvid kao član Saveta za nacionalnu bezbednost. Pritom, dugo je funkcionisao takozvani monitoring sistem koji se za potrebe svih srpskih obaveštajnih službi nalazio u BIA. Na taj sistem je svojevremeno upozoravao italijanski ekspert Mauricio Varaneze koji je za potrebe Evropske komisije o napretku Srbije radio na izveštaju o suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije.
Indikativno je i da je Odbor tražio kontrolu samo jedne obaveštajne agencije – VBA, koju ni Šutanovac ni Nedeljnik nikad nisu optužili za bilo šta, ali da je postojala dobra namera za sveobuhvatnom kontrolom, logično bi bilo da je Odbor zatražio kontrolu još jedne obaveštajne službe koja se formacijski nalazi pod Vulinom, a koja takođe ima kapacitete da presreće komunikacije ili da prati i prisluškuje novinare ili političke protivnike. Reč je o Vojnoobaveštajnoj agenciji
Cela stvar na koju je Varaneze upozoravao leži u takozvanom monitoring centru koji se, za potrebe svih službi koje imaju zakonsku mogućnost da prisluškuju, nalazi u BIA. Zapravo, provajderi koji obezbeđuju usluge fiksne i mobilne telefonije, kao i interneta, a kojih ima četiri u Srbiji, imaju zakonsku obavezu da kupe opremu za taj monitoring centar. Reč je o veoma skupoj opremi čija nabavka za sve ostale službe bi predstavljala veliki trošak, ali je uprkos tome iz otkrića Vikiliksa vidljivo da je VBA pokušala da nabavi hakerski program firme „Haking tim“ koji je nadzirao telefone, mejlove i aplikacije, o čemu smo pisali u prošlom broju.
Isto tako, Odbor nije kontrolisao ni MUP Srbije u čijem sastavu postoji više službi koje su mogle da dođu do Šutanovčevog teksta, u šta bi Vulin isto mogao da ima uvid opet kao član Saveta za nacionalnu bezbednost.
Sporan je i sam način na koji je Odbor kontrolisao VBA. Sudeći po dokumentu koji se pojavio u više beogradskih medija, Odbor je zatražio vanredni nadzor VBA u četvrtak 20. februara, a izveštaj je usvojen na sednici Odbora samo dan kasnije, u petak 21. februara.
Digresije radi: i za ovaj vanredni nadzor Generalnog inspektora i aktivnost Odbora za kontrolu službi bezbednosti, Vulin je izgleda bio obaveštan unapred, pošto je dva dana ranije na televiziji Pink rekao da je zatražen nadzor.
Dobre veze ministra odbrane i pomenutog odbora javno su vidljive još od jula prošle godine kada je Aleksandru Vulinu uručena Plaketa Odbora za kontrolu službi bezbednosti na svečanosti u Maloj ratnoj sali Starog generalštaba. Plaketu je ministru odbrane uručio predsednik tog skupštinskog odbora Igor Bečić.
Zbog svega toga mislimo da je u interesu svih novinara u Srbiji, kao i u javnom interesu, ali i u interesu vlasti, da se formira nezavisna komisija, u koju bi predstavnike dala dva najveća udruženja novinara, kako bi se utvrdilo jednom zasvagda – da li se novinari u Srbiji prisluškuju i prate.
Tagovi
