Neka cveta hiljadu cvetova, dok ih ne pokosimo, bila je čuvena Maova rečenica kojom je starom konfučijanskom misli „nek cveta 100 cvetova, nek cveta 100 škola mišljenja“, najavio tzv. demokratizaciju, a u stvari isprovocirao samokritiku Komunističke partije koja je na 8. kongresu 1957. objavila rat intelektualcima, glavnim klasnim neprijateljima – pošto je školovanje u Kini bilo skupo, pa su obrazovani bili samo ljudi iz viših klasa.
Ne znam kako mi je Mao pao na pamet prošle nedelje dok sam čitao sve ovo oko navijača, ali mi je u jednom trenutku na Jutjubu iskočio intervju sa Kimijem, bivšim vođom „grobara“, koji sam ceo odgledao, a u kojem je najavio sve ovo što se sada dešava.
Nije trebalo biti ni Kimi, ni Mao, da se zna kako će ovo da se završi.
Kriminalci nisu navijači. Kriminalci su kriminalci, i njih ne smete da pustite bilo gde, pa ni na tribinu.
Navijači su s druge strane navijači, i izgledaju baš kao Kimi, i u Britaniji i u Srbiji. Imaju stomake, kulturu geta, pesme koje su sve tužne.
Robijaju i za svoje i za tuđe gluposti.
Zašto je mnogo važno da akademici biraju predsednika Akademije, Crkva patrijarha, umetnici upravnike muzeja ili pozorišta, opozicionari opozicionare, a vođu navijača navijači? Videli ste, valjda…
Znam dosta navijača. Naslušao sam se njihovih priča. Neke su istinite, neke napumpane kao u „Sopranosima“.
Ali navijačke priče su tipa – kad jedan njihov postane zubar pa jednom drugom nenjihovom izvadi zdravog keca. I onda se danima smeju, pa kolegi na kraju plate novi zub.
Tribine su kao arene. Policija sve razoruža na ulazu zbog čega bi šipku trebalo da osvajaju ovi veliki sa stomacima, a ne ovi sa pištoljima i značkama policije.
Kad se to poremeti, nastane problem koji je na svetskom nivou najbolje opisao Šekil O’Nil: „U teretani možeš ortaku da kažeš sve, pa i da ga zezaš što je crnac ili gej, ali ako to i pomisliš van teretane, onda si potpuni debil.“ To je osnova sporta. Pre neki dan ESPN piše kako je Tom Brejdi posle utakmice poslao poruku protivnicima koje je ubio u sedmom osvojenom finalu, a koje je sve vreme Superboula vređao kako bih ih dekoncentrisao. Tako smo i Ivan Lalić i ja u utorak u 4 ujutru razmenjivali poruke vređajući Majkla Portera i dogovarajući se ko će na kom portalu da stavi da samo Željko Obradović može da spase Denver. Ali to traje koliko i utakmica. Moj kum je jedno vreme beležio, a da nisam ni znao, gluposti koje izgovaramo dok gledamo fudbal.
Pobedila je moja izjava na koju sam ponosan: „Stiven Džerard je Draža Mihailović svetskog fudbala.“
Bilo je to pre finala LŠ u kojem su i on i njegov klub izašli iz onog „Mnogo sam hteo, mnogo započeo…“
Zato ja volim Mančester, a zezam zagriženike u Liverpul, poput Marka Prelevića. Bio sam jednom u tom hramu fudbala, i osećao se kao kad je kraljica Rosiću dala orden, kao i na nekoliko NBA utakmica, pošto me najviše zanima basket. Ali bio sam i sto puta na Marakani, jedinim masovnim događajima na koje idem. Poslednji put sa Banetom, najboljim drugom iz detinjstva, pošto se tako i ide na stadion. I onda smo ga Guta, Sisa i ja, zbunjeni kako nas ne hvata bezalkoholno pivo, pitali zašto se zamislio. Rekao nam je da se setio ćaleta, legendarnog konobara iz Skupštine Srbije, koji nas je učio kako se ne pije, a čije su poslednje reči bile: „Šta je uradila Zvezda?“
I sad to nisu navijači, a ovo jesu navijači.
Ja sam bio na utakmici s Romom kada sam dobio najvažniju poruku u životu – da ću da postanem ćale. Posle toga Guta i ja smo se toliko uradili da smo se zaglavili u liftu pevajući Nikoli Žigiću, iako ovde moram da se zaustavim kako bih imao gde da spavam, pošto moja žena i dalje neće da prizna kako bi, da je bilo muško, bio Nikola.
No, ona je iz ozbiljne grobarske porodice, a i Nika je malo zastranila, zbog ujaka, baš kao što sam ja zbog ćaletovog kuma krenuo sa crveno-belim benkicama, iako sam prethodno na ovaj svet došao pre vremena pošto je keva skakala nakon što je Partizan, na neku foru, uzeo titulu u julu 1976.
I sad opet mi nismo navijači?! Nego su ovi navijači. Što se mene tiče, to je kao da nekog novinara uhvate da diluje drogu, pošto su male plate, pa nas sve proglase narko-dilerima, iako u poslednje vreme deluje da su mnogi na drogama…
Vučić je bio na tribini, pa mi nije jasno kako tu nije naučio osnovnu stvar – ne mešaš se u ono što nije tvoje. Nije mi jasno ni kako toleriše kada mu ministar policije crta metu tvrdeći da mafija zna kako bez njega ne bi bilo borbe protiv kriminala. Đinđić je govorio sasvim suprotno, da njega mogu da zaustave, ali ne i sistem, koji tada i nije postojao. I tu je suštinska razlika ova dva pogleda na svet.
Ideal demokratskog društva u kojem cveta hiljadu cvetova je da su institucije iznad svakog pojedinca, da je Eliot Nes policajac, da se tužilac bavi mafijom, a biznismeni uvećanjem svog i našeg bogatstva. Ali tu je važno da akademici biraju predsednika Akademije, Crkva patrijarha, umetnici upravnike muzeja ili pozorišta, opozicionari opozicionare, a vođu navijača navijači.
I zato nije dobro kada nam na sve prvi ukaže Kimi: „Pojavili su se ljudi kojima tu nije mesto.“
To ne može dobro da se završi. Ni na tribini, ni u policiji, ni u poslu, ni u državi.
***
*Uvodnik Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 474. Novi uvodnik čitajte u novom broju koji izlazi u četvrtak 18. februara
Tagovi
