Republički zavod za statistiku objavio je u maju podatke da van Srbije živi oko 3,6 miliona Srba, od toga 1,6 miliona u zemljama bivše Jugoslavije i dva miliona u dijaspori. Najviše Srba živi u SAD (oko 650.000), a mnogo ih je i u Nemačkoj (450.000), Austriji (300.000) i Švajcarskoj (200.000). Slična je situacija sa zemljama u komšiluku, a pogodnost za fudbalske klubove moglo bi da bude i to što iseljenici nisu rasuti, već žive koncentrisani na određenom području.
„Neki podaci pokazuju da u Čileu živi oko 100.000 Hrvata. Većina su moreplovci, Dalmatinci. U Australiji ih je ko zna koliko puta više. Zamislite kada bi u okviru svojih zajednica otvorili fudbalske klubove, izgradili po jedan teren i poslali tamo kvalitetnog trenera. Australija je recimo zabranila da klubovi dobijaju nadimke po lokalitetima, pa ne bi mogao da ima u imenu Kroacija, kao nekada ranije, ali postoje i drugi načini da se probudi nacionalni identitet kojim se svi ponose. Pa makar se klub zvao i ‘101 dalmatinac’, samo da Hajduk može odatle da dobije jednog ili dvojicu igrača po sezoni.
Da ne pričamo o primeru, recimo, Crvene zvezde i srpske zajednice u Beču. Međutim, takav način funkcionisanja ovde još nije prepoznat“, zaključuje novinar Sport kluba Vladimir Novaković.
I dok neke zemlje u Evropi na taj način potpuno preskaču nove fudbalske trendove, na krajnjem zapadu Starog kontinenta baškare se klubovi srednjeg staleža u ligi svetskog prvaka koji žive samo od dobro razrađenog modela banlijua. Sa druge strane Lamanša, u luksuznoj vili, sa 24-karatnim lancem za bicikl oko vrata, bivši stanovnik geta sluša „Burnin and Lootin“ od Boba Marlija i puni protivničke mreže, dok penzionisani sportski direktori i menadžeri pred ogledalom potežu imaginarni pištolj i pitaju se: „Kako se nismo ranije setili?“
Tagovi
