Ovih dana narod je uplašen, zabrinut i puca mu glava od pitanja, ali ne onih upućenih iz TV škole njegovoj deci. Tu su doktori da gase požar tih preplašenih ili radoznalih ljudi. Ali mnogi su pored zdravstvenih razloga preplašeni nad razjapljenim pitanjem: „Kako će svet izgledati kada sve ovo prođe?“
Od onih koji se brinu u „lokalu“, tačnije šta će biti sa njihovim poslovima, školovanjem dece, egzistencijom… Pa do onih koji zabacuju dalje i pitaju se kakav će biti taj svet kada izađemo iz karantina i zafrljačimo masku, rukavice i bočicu tečnosti za dezinfekciju.
I veliki intelektualci u lokalu i globalu su u nekom nedogovorenom plebiscitarnom zaključku izjavili da se globalizacija i urbanizacija moraju, ako ne pod ručnu, staviti makar u prvu. Jer taj napad kapitalizma na ekosistem je postao neodrživ, što ovih dana vidimo u replici prirode kroz virus. Javili su se očevici poboljšanja. Okačene su slike bistre vode venecijanskih kanala u kojima je nedavno gondolijer vozio belosvetske mladence krstareći kroz fekalije. Sada se umesto tih vodostaja izmeta i svakakvog đubreta pojavljuje bistra voda. Nekakav reset prirode je zabeležen dok je najgora vrsta – čovek zarobljen u kući.
Ističe se ovih dana i prezir prema pohlepi. Ističe se i ona (lažna) rečenica neke (lažne) naučnice ili ko je to već: „Neka vam sad Mesi izleči koronu“, aludirajući na plate fudbalera i naučnika. Taj se fejk njuz proširio pošto neki ljudi veruju da će kad sve ovo prođe mikrobiolog imati bolju platu od napadača Barselone. Da će pohlepa nestati i da ćemo na naslovnoj strani novina gledati nekog gika iz Matematičke gimnazije a ne Soraju.
Mislim da se to neće desiti i da se svet neće opametiti. Opet ćemo da gledamo mi sve te spodobe, i pohlepu, kada se sve izniveliše. Mislim da solidarnost iz krize neće imati svoj nastavak u „miru“ kad prođe virus. Juče sam pričao sa Bajagom i on mi je rekao da se uvek posle kriza ljudi besomučno vesele, idu na koncerte, provode. I to je okej i prirodna reakcija ljudi koji izlaze iz izolacije s prepunom listom želja. Ali mislim da će posle ovog Covid-19 perioda ljudi postati sebičniji.
Rolna toalet papira je bila lakmus ljudske svesti i pohlepe u ovoj pandemiji. Ali odgovornost je na političarima, stratezima svetskih prilika da se naprave mehanizmi i pravila kojim bi se svet unormalio. Ako se to ne dogodi, svet će juriti i u budućnosti za nekom rolnom papira od vrednosti prema statusu sve dok opet nešto ne dođe iz duboke šume i razjapi čeljust, pa on pobegne na terasu da tapše onima hrabrijim od sebe.
*Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku. Digitalno izdanje dostupno je OVDE.