Nekad je ostavljanje antidepresiva teže od simptoma bolesti

Viktorija Tolin bi se savila preko kuhinjskog stola, umirila ruke i nakapala tečnost iz flašice sa malim droperom. To je delikatna operacija koja joj je postala dnevna rutina – vađenje sve manjih doza antidepresiva koji je sa manjim pauzama uzimala tri godine i koji je očajnički želela da ostavi.

„Praktično je to sve što sam radila – borba sa vrtoglavicom, konfuzijom, umorom, svim simptomima povlačenja“, kaže 27-godišnja Viktorija iz Takome (Vašington). Bilo joj je potrebno devet meseci da se oslobodi leka „zoloft“, tako što je smanjivala dozu.

„Nisam mogla da završim koledž. Tek sad se osećam dovoljno dobro da pokušam da se vratim u društvo i na posao“, rekla je ona.

Dugotrajna upotreba antidepresiva je u porastu u Sjedinjenim Državama, pokazala je nova analiza federalnih podataka Njujork tajmsa. Poslednjih pet godina, oko 15,5 miliona Amerikanaca uzima lekove. Taj broj je gotovo dvostruko veći u odnosu na 2010. i trostruko veći nego 2000.

Dugotrajna upotreba antidepresiva je u porastu u većem delu razvijenog sveta. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OEBS) saopštila je 2017. da se potrošnja antidepresiva udvostručila u zemljama članicama u periodu od 2000. do 2015.

U Britaniji, stopa antidepresiva na recept udvostručila se u poslednjoj deceniji, a zdravstveni radnici su u januaru počeli sa ispitivanjem posledica zavisnosti od lekova na recept i njihovog ostavljanja.

Na Novom Zelandu, gde je broj antidepresiva na recept na istorijski visokom nivou, studija dugotrajne upotrebe pokazala je da je odvikavanje najveći problem za tri četvrtine korisnika.

A u Americi, gotovo 25 miliona odraslih je, poput Viktorije Tolin, na antidepresivima najmanje dve godine, što je porast od 60 procenata od 2010.

Lekovi su pomogli milionima ljudi da se izbore sa depresijom i anksioznošću i smatraju ih prekretnicom u psihijatrijskom lečenju. Mnogi ljudi, možda i većina, prekinu sa upotrebom lekova bez većih problema. Ali porast dugotrajne upotrebe rezultirao je neočekivanim i sve većim problemom: mnogi koji pokušavaju da ostave lekove ne mogu jer pate od tegoba na koje ih niko nije upozorio.

Neki naučnici su davno predvideli da bi neki pacijenti mogli da imaju problema sa ostavljanjem lekova i to su nazvali „sindromom diskontinuiteta“. Pa ipak, ostavljanje leka se nikada nije našlo u fokusu farmaceutske industrije ili pravnika koji smatraju da antidepresivi ne mogu da izazovu zavisnost i da više koriste nego štete.

Lekovi su se prvobitno izdavali na kratki rok posle studija koje su dva meseca pratile njihove efekte. Čak ni danas ne postoji mnogo podataka o posledicama dugotrajne upotrebe lekova.

„Neki ljudi jednostavno uzimaju ove lekove jer im je tako lakše nego da se pozabave posledicama odvikavanja od njih“, kaže dr Entoni Kendrik, profesor na Univerzitetu Sautempton u Britaniji.

Uz pomoć državnih sredstava, on je razvio onlajn i telefonsku liniju podrške lekarima i pacijentima. „Da li zaista toliko ljudi treba dugotrajno da koristi antidepresive kada ne znamo da li je to dobro za njih i da li će moći da ih ostave posle?“

Antidepresivi su se prvobitno prepisivali za epizodne promene raspoloženja, i koristili su se šest do devet meseci, dovoljno da se prebrodi kriza.

Kasnije studije pokazale su da dugotrajna upotreba može da spreči povratak depresije kod nekih pacijenata, ali su te studije retko trajale duže od dve godine.

Danas, ljudi preko 45 godina, žene i belci češće uzimaju antidepresive od mlađih, muškaraca i manjina. A upotreba je sve veća i kod starijih.

Ipak, nije jasno da li svi koji imaju recept bez roka trajanja treba da prekinu sa upotrebom leka. Mnogi lekari smatraju da nekim korisnicima koriste lekovi čija upotreba nije vremenski ograničena, ali se ne slažu oko toga koliko.

Antidepresivi uglavnom izazivaju emotivnu otupelost, seksualne probleme poput nedostatka želje ili erektilne disfunkcije i povećane telesne težine. Neki dugotrajni korisnici kažu i da se osećaju nelagodno zbog svakodnevnog korišćenja leka.

„Došli smo do mesta, bar na Zapadu, gde deluje da je svaka druga osoba depresivna i na lekovima“, kaže Edvard Šorter, istoričar psihijatrije Univerziteta Toronto.

Proizvođači lekova ne poriču da neki pacijenti trpe ozbiljne simptome pri odvikavanju sa lekova.

„Verovatnoća dobijanja sindroma diskontinuiteta varira od osobe do osobe, tretmana i prepisane doze“, kaže Tomas Bigi, portparol Pfizera, proizvođača „zolofta“ i „efeksora“.

Farmaceutska kompanija Eli Lili je, povodom dva popularna leka, izdala saopštenje u kome se navodi da kompanija „ostaje posvećena ’prozaku’ i ’cimbalti’ i njihovoj bezbednosti i prednostima“.

Ono malo studija koje su objavljene pokazuje da je kod nekih lekova teže odvikavanje nego kod nekih drugih. Razlog tome je poluživot leka.

Marke sa relativno kratkim poluživotom, poput „efeksora“ i „paksila“, izazivaju više simptoma i brže od onih koji ostaju u sistemu duže, poput „prozaka“.

U jednoj studiji, Eli Lili je odjednom prekinuo davanje „zolofta“, „paksila“ i „prozaka“, na nedelju dana. Polovina onih na „paksilu“ prijavila je mučnine, 42% konfuziju, a 39% nesanicu.

Među pacijentima koji su uzimali „zoloft“, 38 procenata je bilo veoma nervozno, 29% je imalo problema sa vrtoglavicom, a 23% sa umorom. Simptomi su prestali čim su ponovo počeli da koriste lekove.

Oni na „prozaku“ nisu iskusili nikakve simptome kada su prestali da ga koriste, ali taj rezultat ne iznenađuje. „Prozaku“ su potrebne nedelje da potpuno nestane iz tela, pa nedelju dana pauze nije moglo da se koristi za testiranje posledica ostavljanja leka.

U studiji o „cimbalti“, ljudi koji su ostavili taj lek iskusili bi u proseku dva do tri simptoma. Najčešći su vrtoglavica, mučnina, glavobolje i parestezija – osećaj elektrošokova u mozgu. Mnogi od ovih simptoma trajali su duže od dve nedelje.

Desetine ljudi koji su intervjuisani kažu da lekovi često pomažu u posledicama promene raspoloženja, u početku. Posle godinu i nešto, nije jasno da li lekovi imaju nekog efekta.

Ali je ostavljanje leka daleko teže i čudnije nego što je očekivano.

„Bilo mi je potrebno godinu dana da se odviknem – godinu dana“, kaže dr Tom Stokman, 34-godišnji psihijatar iz Istočnog Londona koji je iskusio konfuziju, vrtoglavicu i paresteziju kada je posle 18 meseci prestao da uzima „cimbaltu“. Počeo je sa svakodnevnim smanjivanjem doze leka, što je bio jedini način da prestane. „Znam da su neki ljudi imali problema posle ostavljanja leka ali nisam znao koliko će teško biti“, rekao je Stokman.

Robin Hempel (54), majka četvoro dece koja živi u Nju Hempširu, počela je da uzima „paksil“ pre 21 godinu zbog teškog premenstrualnog sindroma i na preporuku ginekologa.

„Rekao mi je da će mi ova mala pilula promeniti život“, kaže. „E pa, jeste.“

Lek je otupeo njen PMS, ali je se ugojila gotovo 20 kilograma za devet meseci.

Ostavljanje je bilo gotovo nemoguće. Robin je uspela 2015. tako što je mesecima sa 20 miligrama lek smanjivala na 10, pa na pet i „konačno na prašinu“, posle čega je tri nedelje pala u krevet zbog mučnine, vrtoglavice i napada plakanja.

„Da su mi pomenuti rizici skidanja sa leka, nikad ne bih ni počela da ga koristim“, kaže Hempelova. „Godinu i po dana pošto sam prestala i dalje imam problema. Ovo trenutno nisam ja. Nemam kreativnosti, energije. Ona – Robin – je nestala.“

Zasada, ljudi koji nisu uspeli da ostave lek prateći savete lekara pokušavaju sa smanjivanjem doza tokom devet meseci, godinu dana, dve godine – koliko god im je potrebno.

„Bilo je potrebno mnogo vremena da neko obrati pažnju na ovaj problem“, kaže Luk Montagju, osnivač londonskog Saveta za psihijatriju zasnovanu na dokazima, koji je od britanskih vlasti zahtevao analizu zavisnosti od lekova na recept.

„Imate ovu ogromnu paralelnu zajednicu koja postoji mahom onlajn i gde ljudi podržavaju jedni druge tokom perioda odvikavanja i razvijaju najbolje prakse mahom bez pomoći lekara“, rekao je Montagju.