„Nekad je to bio novac, nekad prijateljstvo, a nekad batine. Tako je i pevao. Ugradio je svoj bluz u svaki tekst…“

Džon Kenedi je govorio da oni koji su zagledani u prošlost i sadašnjost ne mogu da vide budućnost. Ubijen je tek nešto više od godinu dana pre nego što se u Beogradu, na Dorćolu, rodio Džej Ramadanovski, čovek koji je njegovu tezu svojim životom potpuno poništio. Gledajući u prošlost, on je naslepo, na instinkt i foru, prolazio stazama budućnosti.

Juče je od dorćolske kaldrme do najmračnijih delova internet bespuća, svaki razgovor bio posvećen njemu. Ulice su ovih dana svakako puste, promakne tek neki sivi kaput, pa je sinoć sve pomalo ličilo na scenografiju njegovih pesama. Gorele su i sveće.

Mnogi su u njegovom odlasku, baš u nedelju videli važnu simboliku, iako tom slučajnom igrom sudbine, simbolika njegovog života dobija samo početnu tačku.

Sve je kod njega bilo simbolično, neraskidivo uvezano sa gradskim tkivom, sa sećanjima na detinjstvo i sa dertom koji je sa sobom nosio.

Sa tim se čovek valjda rodi.

Od primisli o njegovom postojanju, od trenutka kada su se njegov otac Mazlam, poznati obućar i njegova majka Barija upoznali na probama u KUD Nikola Tesla, Džej je bio muzika. Od trenutka kada je prohodao, dok ga kao skriveni dragulj nisu očistili od ugljena i izložili javnosti, on se pripremao da uđe u sve naše živote.

Džepario je po ulicama, šibicario i varao, igrao barbut, čikao sudbinu i učio kako da se dopadne i približi, a onda izvuče sve što može.

Nekad je to bio novac, nekad je to bilo prijateljstvo, a nekad batine.

Tako je i pevao. Bio je u stanju da ugradi svoj bluz u svaki tekst, a oni koji su zvučali kao da su napisani po njegovom životu, postali su himne generacija. Pevao je, ustvari, kao što je živeo. Uz osmeh, razigranim stopalima razmičući prašinu sa sopstvene tuge. Pokrete se travoltijada uneo je u kratak i učmali život tadašnjeg folka i postao endemska vrsta različitosti.

Za prvih pet godina karijere snimio je pet albuma i održao legendarni koncert na Tašu, gde je 13.000 ljudi bilo na stadionu, a 4.000 ispred.

Nastavio je da stvara i onda kada su mu oči postale umorne od dima i zagledanosti u karte i kockice. I onda kada je glas pritisla patina svih starih dana i novih poroka. Samo što tada više nije stvarao muziku, nego legendu.

Pamtiće ga ljudi po anegdotama, po susretu sa patrijarhom Pavlom kada je zamolio „ćaleta da mu poljubi ruku“, ostaće sećanje koje svojim pričama grade ljudi iz svih miljea, političari, umetnici, novinari, njegovi prijatelji…

Njegovi će ga Dorćolci zapamtiti po sitnim koracima, kada nakon lude noći, podbuo od svih užitaka ovog sveta, od svog kafića do tramvajske stanice kači vruće pecivo da ga pokupe gladna dorćolska deca.

U nedelju je tim sitnim koracima požurio na „dvojku“ i odvezao se do večnog pristaništa. Tamo će, kako je jedino i umeo, svakom ko pogodi ispod koje kutijice je kuglica od folije, ispričati po jednu bajku ili otpevati jednu svoju pesmu. O snovima i idealima koji su umorni pali, ali će trajati.

„Uspori, malo, sudbino sestro…“