Svaki put kada Aleksandar Vučić bira premijera ili ministre u novoj vladi – pa tako i sada kada mediji spekulišu da najviše šansi da zasedne u glavnu fotelju u Nemanjinoj 11 ima Siniša Mali, a možda i nema – nepotrebno se stvari komplikuju, kada je kod Vučića zapravo sve tako jednostavno; postoje dve opcije, ili će da bude premijer ili neće.
Formiranje nove vlade – ako se izbori u Velikom Trnovcu ikada okončaju i do nje ikada dođe – više nije prvorazredni politički događaj, iako je za ovih deset godina od kada ministre bira Vučić (bilo sa pozicije PPV-a, premijera ili predsednika) i od obične rekonstrukcije vlade, a kamoli pri sastavljanju nove, znao da se napravi spektakl sa višemesečnim nagađanjima, naglabanjima, tračevima, zvaničnim i nezvaničnim ponudama – često nalik fudbalskom prelaznom roku – gde su u prvom planu znale da budu ličnosti često nespojive, makar u tom trenutku, i sa politikom i sa naprednjačkom politikom. Kada već nije bilo neizvesnosti na izborima, to nam je bilo „kompenzovano“ postizbornim, pomalo i rijaliti cirkusom. Sa koliko je samo pažnje javnost zalazila u đačku knjižicu Lazara Krstića i njegove petničke dane, koliko je ršuma u vladi očekivala od Saše Radulovića kao novog ministra (što je dobrim delom i dobila), kako se samo listao „Vujaklija“ ne bi li neko odgonetnuo do kraja šta na srpskom znači „deliveri junit“…
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
