Bilo je to jedne večeri u sali za fizičko jedne osnovne škole u Nišu, na samom kraju devedesetih – a kako je to već znalo da bude krajem devedesetih, u vreme sankcija, restrikcija i opšte nemaštine – sala je bila hladna, sa jednom „spalding“ loptom, igrali su basket jedan na jedan Bojan Leković i Nikola Božinović. I nisu mogli ni da sanjaju gde će biti dve decenije kasnije. Nikola Božinović je postao široj javnosti poznat kada je IT kompanija koju je osnovao „Frame“ prodata za 165 miliona dolara američkom Nutanixu, a Bojan Leković, „junak“ ovog našeg razgovora, ima tek posebno zanimljivu životnu priču.
Po odlasku iz Srbije početkom 2000 – a ove uspešne priče uglavnom počinju odlaskom iz Srbije, radio je u Holandiji više od deset godina, da bi najveći poslovni uspeh ipak postigao ovde – kreiranjem platforme „KupujemProdajem“ koju, kako kaže, danas koristi pola srpskog interneta, što ga čini i nacionalnim brendom. Lekovićeva prisutnost u javnosti, u poslednje vreme, ima i drugu dimenziju – publicističku. Nakon knjige „Medvedi na putu“, koja je zadobila status poslovnog bestselera, nedavno je objavio knjigu „200 kila“, sa podnaslovom „Šta zna emigrant šta je korporacija“, u kojoj kroz svoje iskustvo demistifikuje – otkriva i pozitivne i negativne strane – emigrantski život i fenomen korporacija.
Bojan Leković je dao intervju za novi broj Nedeljnika u kom je izneo svoju priču o neuspesima (i uspesima), kako je kao perspektivni asistent na Elektronskom fakultetu u Nišu odlučio da napusti zemlju i kako je iz prvog reda internet revolucije s prelaza milenijuma odlučio da pokrene biznis u Srbiji.
Između ostalog pričali smo i o tajni Niša u kom su igrali basket on i Božilović.
***
Da li su te uspešne niške priče kakve ste vi ili Nikola Božinović slučajnosti ili fenomen? Ako je reč o fenomenu, da li je to fenomen jednog grada i jednog fakulteta ili jedne generacije?
Da budem najiskreniji – ne znam. Sigurno je i do generacije. On je kao i ja imao težak period u egzistencijalnom smislu devedesetih. A teška vremena izvuku najbolje iz čoveka.
Kada sam već postao asistent – on je bio generacija iza mene – od Nikole sam za 60 maraka kupio jednu „spalding“ košarkašku loptu. Bio je prinuđen da prodaje šta ima.
Na kraju smo jednom kasno uveče, u pola 12, u hladnoj sali igrali jedan na jedan. I nismo ni sanjali šta će da nam se desi u životu.
Teško vreme je iznedrilo kvalitet u nama, to je sigurno, ali ima uticaj i to što Niš ima kvalitetne srednje škole. Jedna je „Bora Stanković“, u koju sam ja išao, a druga „Svetozar Marković“, u Nišu je poznata kao grobarska. Ne zbog Partizana, nego zato što se nalazi pored starog groblja. Oni koji završavaju te srednje škole često su uspešni studenti.
CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM NEDLEJNIKU KOJI JA NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. JUNA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
