„Hoću da zapalim Novi Sad, da gori u noć, da razbijem dosadu, da čujem upomoć…“ Ovo je stih nekog pank benda iz osamdesetih koji mi je izgovorio glumac Boris Isaković kada smo se vratili na Novi Sad osamdesetih godina. Zanimalo me je njegovo odrastanje jer smo u njegov grad tada dolazili zbog Tišme, Kebre…
„Bilo je lepo odrastati tih godina u Novom Sadu. Voleo sam i Dip parpl, i Pink Flojd, ali sam išao na šutke na Mašinac gde su svirali pank bendovi. Slušao i Obojeni program, Lunu, Boje. Moj drug iz osnovne je bio pravi panker, i dan-danas je ostao panker, pa sam onda uz njega dolazio i do te muzike. The Clash sam obožavao.“
Ponovim Borisu da smo i mi iz Beograda dolazili u Novi Sad zbog istih stvari, ali u drugoj polovini osamdesetih polako prestajemo da budemo deca i shvatamo da politika nije samo „dosadna i nebitna“ stvar koja se tiče mnogo starijih od nas. Pojavljuje se antibirokratska revolucija, Slobodan Milošević koji uz pomoć mitinga skida pokrajinsko rukovodstvo Vojvodine – čuvena „jogurt revolucija“. Pitam ga da li je on to tada pratio.
„Bio sam mlad, ali se sećam svih tih događanja. Počelo je da se tumba sve oko pokrajinske vlade. Moram da priznam da tada nisam imao političku svest o tome. Pogotovo što smo mi deca iz onog vremena – odrastali smo bezbrižno, bez ikakvog upliva politike u naše živote. Živeli smo oslobođeni toga i kasnije sam shvatio da je to jedini period života kad sam mogao da se bavim sobom i svojim životom. Sad je to postalo gotovo nemoguće.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
