Deca i mladi koji koji potiču iz siromašnih porodica i žive na rubu društva, u Beogradu imaju mesta na koja mogu da se sklone sa ulice, ugreju, okupaju, operu stvari, gde ih čeka siguran obrok, ali i psihosocijalna pomoć, edukacija, razonoda. To su mesta na kojima se osećaju dobro i gde mogu da razvijaju bolju perspektivu za budućnost. U pitanju su, već mnogima poznato, Svratište za decu i Kafe 16 koje je osnovao Centar za integraciju mladih i koji rade uz podršku Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH.
Kako je sve počelo
Centar za integraciju mladih (CIM) osnovala je 2004. godine grupa studenata volontera, entuzijasta, rešenih da pomognu deci i mladima koji žive i rade na ulicama Beograda. Svoj rad počeli su na pravi način – od razumevanja potreba onih koji žive na rubu egzistancije.
„Prvo smo razgovarali sa mladima koji su živeli po ’skvotovima’ – napuštenim vagonima na Železničkoj stanici, u napuštenim zgradama i drugim napuštenim mestima. Razgovarali smo i sa decom koja rade na ulici i saznali da ona imaju porodice koje uglavnom žive u neformalnim naseljima, nakon čega smo počeli da obilazimo i ta naselja”, priča Jasna Bratičević, koordinatorka programa CIM.
Iz razgovora koje su obavljali na terenu saznali su šta je deci i mladim ljudima koji žive u ekstremnom siromaštvu najpotrebnije – bezbedno mesto za odmor, da nešto pojedu, da mogu da se okupaju, operu veš.
„Kad smo ih pitali šta mi je najpotrebnije, mnogi su odgovorili – veš mašina. To nedostaje i odraslim osobama koje žive u neformalnim naseljima. Postoji predrasuda da ovi ljudi namerno ne brinu o higijeni, da žele da tako da izgledaju pogotovo ako do novca dolaze tako što prose, ali to nije tačno, niko ne želi da bude prljav”, kaže.
Svratište postalo sigurno mesto kome se veruje
Kao odgovor na potrebe dece starosti od pet do 15 godina CIM je 2007. godine otvorio Svratište – prvo dnevno prihvatilište u Beogradu, na Zvezdari, a tri godine kasnije i na Novom Beogradu.
Vremenom su ova prihvatilišta postala prepoznatljiva mesta u koja imaju poverenje i deca i njihovi roditelji.
Osnovna namena im je i nakon 15 godina ostala ista – u njima deca koja su u uličnoj situaciji mogu da se odmore, ugreju, dobiju siguran obrok, održavaju ličnu higijenu, dobiju čistu obuću i odeću.
„Na taj najbazičniji nivo dolazi nadogradnja, pre svega usmeravanje ka obrazovanju i pružanje psihosocijalne pomoći. Tako deci pomažemo da kasnije postanu konkurentniji na tržištu rada i izađu iz kruga siromaštva. Pomažemo mi da urade domaći, da uče. Takođe ih, tj. njihove roditelje, povezujemo sa institucijama koje su najrelevantnije za rešavanja izvesnih problema – centri za socijalni rad, domovi zdravlja, škole, partnerske institucije, neko ko se bavi rešavanjem problema sa nedostatka dokumentacije, sa čim se često suočavaju”, objašnjava koordinatorka programa CIM-a.
Ova društvena građanska inicijativa partner je Nemačkog informacionog centra za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK). Zajednički cilj im je da deci i mladima koji žive u Srbiji ili se tamo vraćaju sa svojim porodicama pruže podršku i perspektive za život. Stubovi njihovog zajedničkog rada su upravo edukacija i psihosocijalna podrška.
Podrška najmlađima
Najveće šanse da se obrazuju i izbore sa siromaštvom imaju ona deca koja se rano uključe u obrazovni sistem, kaže Bratičević. Zbog toga je CIM pokrenuo i program obrazovanja za predškolce.
„Tu radimo sa decom koja još uvek nisu na ulici, ali postoji velika verovatnoća da će biti. U pitanju je program prevencije, kako ta dece ne bi završila u uličnoj situaciji. To radimo tako što ih redovno vodimo u predškolsko, vraćamo kući i pratimo domaće zadatke”, kaže naša sagovornica i dadaje da deca sa kojom se radi u tako ranom uzrastu formiraju drugačiji odnos prema školi – lakše prihvataju obaveze i imaju veće samopouzdanje.
Kafe 16 – mesto za tinejdžere
Pod pritiskom siromaštva, neobrazovanosti i uzora, samo mali broj dece u uličnoj situaciji ide u srednju školu. Većina počinje da radi odmah, gotovo uvek bez ugovora. Obično je to težak fizički rad na gradilištima ili prikupljanje reciklažnih materijala iz otpada, što ne donosi dovoljno veliku zaradu za bolji život. Kako bi ponudio pomoć mladima koji su prestari za dnevne centre, CIM je 2017. godine osnovao Kafe bar 16.
„Po zakonu, mladi sa 16 godina već mogu da počnu da rade, a za mnoge koji su u teškom siromaštvu je dalje školovanje luksuz. Zato smo rešili da im pomognemo, pogotovo tada kada završavaju osnovnu školu i izlaze na tržište rada, često bez ikakvih kvalifikacija. Prvo ih upisujemo na formalne kurseve za konobare i šankere, a u Kafe baru 16 imaju mogućnost da stiču praksu i dobiju šansu da se zaposle. Paralelno sa tim radimo na njihovom širem obrazovanju i psihosocijalnoj podršci, takođe u saradnji sa DIMAK-om. Oni takođe dobijaju obroke, odeću, sredstva za higijenu”, priča Jasna Bratičević.
Svi ovi programi uključuju i slobodne aktivnosti za decu i mlade u okviru kojih imaju priliku da, na primer, posete pozorišta, zoološki vrt, pohađaju radionice crtanja, baleta, plesa, klizanja… primereno uzrastu i interesovanjima. Sve im to pomaže prilikom socijalizacije i podiže samopouzdanje, što su preduslovi za uspešno školovanje. Cilj je da deca i mladi kada izađu iz sistema podrške koji im pružaju CIM i DIMAK ne budu više u uličnoj situaciju, da imaju posao i sredstva od kojih mogu da iznajme stan i izađu iz neformalnih četvrti, a takvih primera ima sve više.
Centar DIMAK, pored osnaživanja dece, nudi programe podrške usmerene na poboljšanje životnih uslova povratnika iz Nemačke i ostalih zemalja, zatim na podizanje kvalifikacija za uključivanje na tržište rada, ostvarenje lične dokumentacije po povratku, i brojne druge besplatne mere podrške.
DIMAK posluje u sklopu globalnih programa Nemačke razvojne saradnje „Migracije za razvoj” (PME) i „Migracije i dijaspora” (PMD), koje u Srbiji sprovodi GIZ u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnom službom za zapošljavanje i Komesarijatom za izbeglice i migracije.
Tagovi
