Neko drugo rivalstvo Krleže i Andrića: Ko je bila Evgenija Gojmerac

Naš jedini nobelovac, Ivo Andrić, bio je okružen mnogim značajnim imenima svoga vremena. Ljudima za koje se već tad znalo da će postati važni i ključni akteri za period u kom su živeli i za koji su se borili, i koji su kasnije postali istorijski važne ličnosti. U jednoj od prvih epizoda nove serije „Nobelovac“, preplavljen demonima iz prošlosti, nakon saznanja da je dobitnik Nobelove nagrade, u jednoj prostoj rečenici, Tihomir Stanić, koji tumači lik Iva Andrića kaže to ovako – „Ja sam možda jedini čovek koji je poznavao i Hitlera i Gavrila Principa.“

Ali, iako je bio u društvu mnogih značajnih ljudi, čini se da su u njegovom životu najvažniju ulogu ipak imali ženski likovi. One žene koje su mu uvek bile podrška i inspiracija, i koje su, zbog njegovih ličnih uspeha i živopisnog života, ostale nekako u njegovoj senci. Njegova supruga Milica Babić, kao njegova večita ljubav i žena koju iščekivao, i „osvojio“ nakon 30 godina, potom i Vera Stojić i njena požrtvovanost i predanost Andriću i njegovim delima.

Puno je ljudi prošlo kroz Andrićev život, i nešto manje žena, a jedna od njih bila je Evgenija Gojmerac.

***

Lišće je već krenula da opada i da šušti pod nogama prolaznika, kada je jednog oktobra, preciznije oktobra 1912. godine, Ivo Andrić došao u Zagreb, grad koji mu neće ostati toliko drag i u srcu, u kome „na prste dvije ruke mogu se izbrojati noći koje će do kraja života prespavati po zagrebačkim hotelima“, kako je to slikovito opisao Miljenko Jergović.

Ali će iz Zagreba ostati barem jedna priča. O neuzvraćenoj ljubavi i prijateljstvu.

Nakon što je dobio stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić je započeo studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Kako piše na jednom portalu, „u gradu na Savi on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom“. Dok je upoznavao grad i ljude u njemu, upoznao je i jednu studentkinju – Evgeniju Gojmerac.

„Iz tog vremena u životopisu Andrićevom spominjat će se dvije žene. Prva, Eugenija Gojmerac iz Jurjevske 25 bila je studentica violine. Sestra njezina, Fanika, studirala je klavir. Andrić ju je poznavao od prije rata, iz vremena kratkog zagrebačkog studiranja, prije nego što će poći u Krakov, i dopisivali su se ustrajno, sve do njezine smrti. Umrla je 17. rujna 1915, dok je on živio u progonstvu u Ovčarevu. Bolovala je kratko, a posljednje pismo Andriću diktirala je sestri u pero. Bilo joj je samo devetnaest godina, bio je rat i bilo je doba kada se preko reda umiralo, a smrti mladenačke usljed tuberkuloze i rata ne samo da nisu zaustavljale vrijeme, nego su na određen način predstavljale životni stil i određivale način mišljenja. Eugenija nije, međutim, bolovala od tuberkuloze. Nju je odnijela bolest o kojoj će se u budućnosti mnogo više govoriti, leukemija. I očito je bila jedna od onih djevojaka, kakvih biva u svakoj generaciji, uz čiju uspomenu proživi život naraštaj jednoga grada“, napisao je Miljenko Jergović u tekstu „Ajfelof most – O sto tridesetoj godišnjici rođenja Ive Andrića: zašto je pisac pobjegao iz Zagreba?“

Poznanstvo Ive Andrića i Evgenije Gojmerac desilo se zahvaljući Ljubi Vizneru. On je kao rođak porodice doveo mladog Andrića u dom Gojmerčevih u zagrebačkom Gornjem gradu, ulici Jurjevskoj broj 25. Andrić i Evgenija su se ubrzo sprijateljili i počeli da razmenju pisma.

Njihova prepiska počela je njenom inicijativom, nakon što mu je poslala kartu kad je posle prve godine studija otišao na raspust u Višegrad. Pomalo grubo i nemarno, Andrić je Evgenije odgovorio dosta kasnije, tek početkom decembra. Međutim, zbog svoje naklonosti i emocija koje je osećala prema Andriću, Evgeniji nije zasmetao zakasneli odgovor. Čak je, nakon što se iz Beča vratio bolestan brinula o njemu i „negovala ga“.

Njihova pisma učestalila su se nakon što je Andrić otišao u Krakov i uvek su bila prožeta raznim molbama sa njegove strane. Dok je provodio dane u mariborskoj tamnici pisao joj je puno o svojoj bolesti, dok ga je ona „strpljiva i nežna“ tešila, ne pominjući svoju bolest koja galopirajuće napreduje“.

Poslednje pismo, već pred smrt, kad više nije mogla ni da piše, napisala je Andriću njena sestra. Ali, Andrić nije ozbiljno shvatio njenu bolest. Ubrzo posle ovog pisma, ona je umrla od leukemije.

„Draga Evgenija, preključe primih kartu tvoje sestre: da si bolesna i da ne možeš pisat. Sad vidim da je red da ti pišem već jednom malo više. Čudna mi je i nejasna ta tvoja bolest. Koji su uzroci, koliko traje i kako podnosiš sve mi je to nepoznato. Znam samo da sam ti obvezan i da će mi biti milo ako ti moj list bude bar mala utjeha u nevolji kao što meni nekoć bejahu tvoji.

Da ti šaljem nekoliko pouka, kako je nužno da sve podnesemo koliko je moguće mirnije, držim da je suvišno, jer se trpiti može naučiti samo trpeći. A i ja sam u ovo posljednje godinu dana navikao više da me tješe nego da tješim. Ti primi samo uvjerenje da ti želim najbolje zdravlje i pravu sreću; ako šta vrijedi protiv sudbini želje zlosrećnog i grješnog mladog čovjeka.

Još ću postati sentimentalan! A ti nećeš valjda počiniti nespretnost i umrijeti. U svakom slučaju javi se tj. ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj ipak da se javiš. Pa sjeti me se u testamentu.

Ali dosta šala! Piši mi dok sam još ovdje kako ti je. Ja ću ovdje Izgubiti i ove ostatke ostataka svojih pluća od silnog dima; inače mi je veoma lijepo. Dani prolaze – kao rekonvalescentu – u čitanju i Šetnjama, Pozdravi sve tvoje, pa Ljuba, Pepu, doktora etc. često mislim na njih. Mnogo će me veseliti, ako se ubrzo javiš zdrava i vesela.

Voli te i pozdravlja Iv. An.“

Pisalo je u poslednjem pismu koje je Ivo Andrić poslao na adresu Evgenije Gojmerac, i koje je kasnije pronašao Miroslav Karaulac, zanimajući se za Andrićev studentski život u Zagrebu, kod Fanike Bihler, nećake Evgenijine, zavezane u nežnu, plavu, svilenu traku.

Ivo Andrić i Miroslav Krleža, pic.twitter.com/NPZ8FdcrSD

— Povijest u objektivu (@starefotke) April 19, 2015

U književnom svetu tiho rivalstvo Miroslava Krleže i Ive Andrića je opšte poznata stvar. Ona manje poznata je da je upravo Evgenija Gojmec takođe bila jedan mali faktor u njihovom suparništvu. Pa je tako u svom dnevniku, duboko povređen i potrešen nakon vesti da je Evgenija Gojmec preminula, Krleža zapisao:

“Umrla je Eugenija Gojmerac, a ljudi prolaze Jurjevskom kao da se nije dogodilo da je umrla Eugenija Gojmerac. Fraza da život ‘teče dalje’ glupa je, nesumnjivo, a da život doista teče, to nije ni mrvu mudrije od te blesave fraze, i tako ljudi teku Jurjevskom ‘dosita dalje’ kao da Eugenija Gojmerac nije umrla.”