Imamo po 16 godina, obojica nosimo dugu kosu, on nešto dužu. Na njegovoj majici piše Megadeth, album Cryptic Writings, ja imam neku na kojoj sam varikinom napisao Dead Kennedys. Jedini smo muškarci sa takvim imidžom u čitavom Sutomoru, a i na potezu od Bara do Budve. Svake noći nas na šetalištu startuje jedan te isti policajac, traži dokumenta – koja nemamo – pretresa, maltretira. Ne smetamo samo njemu. Tu su i trojica nekih lokalaca, oni ne podnose „narkomane“ u svom malom mestu. Kasno je, odlučuju da nas prate, tamo onim putem koji pored „Južnog mora“ vodi do magistrale. Trčimo, pa trče i oni. Onda stajemo i okrećemo se, jer ništa drugo nema smisla. Valjda sam tog leta naučio prvu i poslednju lekciju o svim bulijima.
Imamo po 11 godina. Obojica imamo kompjutere o kojima neprestano pričamo, on nešto bolji. (Amiga 500 ili 1200? Svakako jače i lepše od mog starog Commodore 64). Tog leta igra se Svetsko prvenstvo u Americi. Na terasi u našoj kući – koja je uvek i njegova kuća, makar tih mesec dana od sredine juna do sredine jula – postoji samo crnobeli televizor. Prebacuje se tako što mu priđeš, pritisneš neko dugme, a onda prstom pređeš preko nečega što zovemo senzor, a sigurno nije nikakav senzor. Kada je utakmica dosadna, vadimo džojstike i kao igramo. Kada nema utakmica, idemo dole do grada, tamo su „automati“, poznati i kao „igrice“. Samo je jedna „igrica“ važna, zove se Super Sidekicks 2: The World Championship. Igra je dobra ne zato što je realna, ne zato što nema ni prava imena fudbalera, već zato što igrač u njoj može da odalami sudiju. Pravimo svoje prvenstvo, zapisujemo rezultate na papiriće. On bira Argentinu, ja Bugarsku. Pišemo i rezultate, onda odustajemo, prilično je tesno. Tesno je i kada Bađo pošalje onu loptu preko prečke. Na ekranu 20 godina starog televizora lopta se stapa sa nebom. Suze se ne vide.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
