Svetlana Slapšak je aktivistkinja, feministkinja, naučnica i književnica. Još od najranijih godina bavi se društvenim aktivizmom, a od studentskih protesta u Jugoslaviji 1968. godine komunističke vlasti su je svrstale u političke disidente, zbog čega je hapšena, fizički napadana, oduziman joj je pasoš. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji pružala je gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama.
Klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistrirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Posle skoro dvadeset godina života sa mužem Božidarom, između Beograda i Ljubljane, seli se u Ljubljanu. Preselila se 1991, a državljanstvo dobila 1993.
Predložena je, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala je na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinatorka studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana je od 2014. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Dobitnica je mnogih književnih nagrada, a sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise.
***
Koji lep primer organizovane akcije, pokreta, dešavanja… u nekom bliskom proteklom periodu vam je skrenuo pažnju? Nešto zbog čega ste se osećali bolje?
Dve godine, 2020–2022. trajali su protesti u Sloveniji, protiv Janšine vlade. Demonstrirali smo tri ili više puta nedeljno, ponajviše petkom. Protesti su se izoblikovali, postali su izuzetno kreativni, zabavni, davali su smisao za vreme epidemije, proizvodili nova značenja i znanje, stvarala su se nova trajna prijateljstva, stvari su se nastavile i posle izbora… Ništa nije zaboravljeno, mogli bismo nastaviti sutra. Uostalom, protesti, recimo protiv genocida u Palestini, nikada nisu prestali.
Koju svoju knjigu smatrate najduhovitijom i najzabavnijom, a koju najintrigantnijom? Na čemu trenutno radite i da li pišete?
Moj prvi roman, „Leon i Leonina“, i roman „Škola za delikatne ljubavnike“, „Osvetnice“ su zasad intrigantne, ali slede intrigantniji… Predala sam slovenačku i srpsku verziju romana „Gde smo? Argonautska jednačina“; predala sam i studiju o heteri i filozofu, prototipu savremene slobodne heteroseksualne veze. U radu imam roman „Konjanici u predvorju“, knjigu političkih eseja „Protiv desnice“, i treba da predam putopis Grčke: Mnemonautika, za koji tražim izdavača. Sa Ladom Stevanović spremam knjigu studija „Popantika“.
Šta vam je važno za dobar život? Šta vas čini srećnom?
Nema dobrog života dok je negde genocid, rat, nepravda, laž, glupost… zato je za podnošljiv život potrebno i dovoljno malo. Deljenje sa drugima tu mnogo pomaže. Sreću osećam u malim stvarima i u radu, u zaboravu sveta napolju, što me onda proganja sa osećanjem krivice. Valjda sam zato tako obuzeta vestima, neznanje je krajnje neodgovorno.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
