Institut Robert Koh procenjuje kako je trenutno svaki deseti građanin Nemačke prehlađen, ali kod mališana izgleda da se češće pojavljuju i teški oblici virusnog oboljenja RSV. Stanje je na nekim dečjim odeljenjima i u bolinicama i više nego dramatično: mediji javljaju kako jedan trogodišnjak ne može na hitno potrebnu operaciju srca jer je bolnica prepuna dece s teškoćama u disanju.
Ili slučaj deteta iz Hanovera: u tom gradu i u njegovoj okolini je 21 bolnica, ali su ga morali transportovati 150 kilometara dalje, do Magdeburga, jer su sve te bolnice bile pune dece. Čak i ako se nađe mesto za njih onda na običnom odeljenju, čak i ako im treba intenzivna nega.
Mihael Sase, šef odeljenja intenzivne nege univerzitetske bolnice Hanover diže uzbunu: „Deca umiru jer više ne možemo da ih lečimo.“
I Mehrak Jusefi s berlinskog Šaritea kaže: „Trenutno se radi sedam dana, 24 sata dnevno, na svim odeljenjima hitnog prijema dece. Iscrpili smo naše kapacitete, ne možemo više garantovati normalno zbrinjavanje. Gledamo da nam ne umre ni jedno dete.“
Što je najgore: kreveti su tu!
Može se reći da je ovo posledica korone – iz čitavog niza razloga. Najpre, u doba mera zaštite od pandemije – s maskama i dezinfekcionim sredstvima – jednostavno je bilo manje i drugih virusa, tako da se i RSV nešto ređe pojavljivao kod dece. Druga posledica korone je mnogo teža: od korone su retko obolevala deca, a kada bi obolela, bilo je to najčešće u blagom obliku. To znači da su po nemačkim bolnicama i osoblje i tehniku prebacili na odrasle pacijente pa su tako dečja odeljenja ostala kratkih rukava.
Jer što je najgore u ovoj nevolji, decu ne stavljaju na odeljenje intenzivne nege ne zbog toga jer tamo nema kreveta. Prema anketi strukovnog udruženja intenzivne medicine u 43 bolnica širom Nemačke, čitavih 40 odsto postojećih kreveta intenzivne nege pedijatrije nisu u upotrebi – zbog nedostatka osoblja!
Od svega toga berlinskoj doktorki pada mrak na oči: „Mi koji smo tu, preumorni smo od posla! Gde god pogledate, nema ljudi da izađemo na kraj s ovom navalom“, kaže Jusefi. Najviše je ljuti što je znala da će doći do ovoga: još u januaru je zajedno s drugim kolegama upozoravala nadležne i u gradu Berlinu i u nemačkom ministarstvu zdravstva. „Unapred smo videli ovaj talas. A sad je naravno zaprepašćenost velika jer je ispalo čak i gore nego što smo pretpostavljali.“
Gde da uzmemo medicinsko osoblje?
Kao i obično – pogotovo kad treba dati novac, politika hronično kaska za nagomilanim problemima. Tek nedavno je odobren paket mera zdravstvene nege koji će i dečjim bolnicama doneti po 300 miliona evra, ali tek za 2023. i 2024. godinu, plus po 120 miliona u tim godinama za porodilišta.
Ali kad Jusefi čuje ideju nemačkog ministra zdravstva Lauterbaha da bolnice jednostavno prebace osoblje s drugih odeljenja na pedijatriju, tek onda joj dođe da pukne od besa.
„To na papiru sigurno izgleda jednostavno, prebacivati ljude s jednog na drugo odeljenje. Ali odakle da uopšte dođu ti ljudi? Zar misli da na drugim odeljenjima imaju ljudi na pretek? Osim toga, pedijatrija je poseban oblik medicine. Lekari koji inače imaju posla s odraslima često su nesigurni kada rade sa decom”.
Profesor Jerg Deč, načelnik dečjeg odeljenja Univerzitetske bolnice u Kelnu upozorava da se studenti medicine ionako vrelo retko odlučuju za pedijatriju, a slično je i kod osoblja za negu.
U pedijatriji nema para
Profesor kaže da, naprotiv, u nekim nemačkim pokrajinama uopšte nema mogućnosti specijalizacije medicine za decu. Osim toga – mnogi su baš na odeljenjima pedijatrije u doba pandemije otišli u penziju. Nema ih malo i koji su već posle nekoliko godina otišli u drugu specijalnost, umesto da ostanu verni brizi za mališane čitavog radnog veka kao što je to bilo pre. Rezultat je očigledan: „Nedostaje nam stručnog osoblja pa tako ne možemo ni da opslužimo sve krevete “, kaže profesor Deč.
Kod specijalizacije studenata za pedijatriju postoji još jedan problem: zna se da ti lekari ne zarađuju kao oni „za odrasle“. Problem je već i kako nemački sistem obračunava paušalno svaku dijagnozu i lekarsku intervenciju. A tu su velike razlike, upozorava profesor: odrasli pacijent zna da kaže šta ga muči, kod dece može da potraje i to su pravi pregovori uz pomoć roditelja i svih u ambulanti kad na primer treba dati injekciju. Tu se potroši mnogo vremena i energije, kaže Deč.
Ministar zdravstva je upravo najavio reformu koja će bolnice osloboditi užasnog pritiska – da posluju kao firme – ali to što je predložio, na meti je kritike kao mlako i nedovoljno radikalno.
Tagovi
