„Nema potrebe da okolišaš, znam da me mnogi ovde ne vole“: Vilander u Srbiji

Prva stvar koja je na mene ostavila utisak bio je Matsov prtljag. Stigao je sa tri izuzetno velike i teške torbe i jednim rancem. To mi se u početku učinilo čudnim, ali možda se i moglo pretpostaviti imajući u vidu da će u Evropi da provede mesec dana. Nakon prvog stajališta u Srbiji, Mats po Eurosportovom zadatku produžava u Rumuniju, zatim sledi par egzibicionih mečeva sa teniserima iz njegove generacije u Španiji, malo privatnog slobodnog vremena i na samom kraju, tri nedelje Rolan Garosa. Prava jedna evropska turneja, sa startom u Srbiji.

Dok smo putovali od aerodroma ka gradu, ugledao je veliki bilbord sa Novakovim likom koji se vidi i sa auto-puta. Pomenuo mi je da je i avion kojim je doleteo iz Amsterdama bio brendiran Novakom Đokovićem i znatiželjno upitao da li je njegov lik svuda u Srbiji, jer smatra da Novak tako nešto svakako zaslužuje. Ćaskali smo o veličini i značaju našeg čuvenog tenisera za malu zemlju kakva je Srbija, a zatim, na moje iznenađenje, postavio mi je pitanje o Novakovom restoranu. Kasnije mi je objasnio da svi u teniskom svetu znaju za taj restoran i trude se da ga posete kada su u Beogradu. Nažalost, tokom tih nekoliko dana koje smo proveli zajedno u Beogradu, nije bilo prilike ni vremena.

Iskoristio sam ovu temu da spomenem da je moguće da će u narednim danima, tokom razgovora sa ljudima, možda čuti kako ga neki smatraju Novakovim kritičarem, te da se pripremi kako će da reaguje na takva pitanja. Rekao mi je dve stvari: „Nema potrebe da okolišaš, znam da me mnogi ovde ne vole. Dobijao sam, a i dan-danas mi na društvenim mrežama iz Srbije stižu razni komentari povodom nekih mojih stavova i mišljenja u vezi sa Đokovićem. To nije slučaj samo sa srpskim navijačima i sa Noletom – ne vole me ni svi u Švajcarskoj, niti u Španiji.“

I drugo, bitnije: „U trenutku kada ja počnem da pričam to što me je neko zamolio, kao što mi ti sada predlažeš da hvalim Novaka, treba da dobijem otkaz od Eurosporta. Mene su unajmili baš zbog mišljenja i stavova koje imam i koje bez ustručavanja iskazujem. Smatram da je to u interesu tenisa i teniskih navijača. Desi mi se i da pogrešim, ali onda priznam grešku. Umem da promenim mišljenje, ljudi se menjaju, tenis se menja, život takođe, ali ne umem da se pretvaram u zavisnosti od trenutka i okolnosti.“

Tu sam samo zaćutao i složio se. Do kraja svog boravka u Srbiji, Mats je o Novaku ipak imao samo reči hvale, što i nije nešto novo za sve one koji pažljivo prate njegov rad kao teniskog komentatora poslednjih nekoliko godina. Ono što mu je bio glavni utisak jeste da su ljudi veoma veseli i rado ulaze u konverzaciju (Šveđani pričaju jedni sa drugima samo kod kuće ili drže slušalice na ušima ne obazirući se na okolinu) i što Novakov lik ipak nije na svakom koraku, kako je očekivao.

Drugi dan je bio radni. Na doručku mi se učinio malo umornim i pospanim, razmišljao sam kako mu možda taj džoging i nije bio najbolja ideja. Ali u trenutku kada su se kamere uključile, svaki tračak umora je nestao. Uradili smo lajv uključenje na Fejsbuku, gde je Mats odgovarao na pitanja fanova i dao svoj komentar i prognozu za predstojeći Rolan Garos. Usledilo je uključenje u jutarnji program na jednoj od velikih televizija, a ubrzo nakon toga smo se odvezli do teniskog kluba Green Bay, gde je Mats održao mali čas tenisa deci iz različitih teniskih klubova, koji smo organizovali u saradnji sa Teniskim savezom.

Zatim je proveo dva sata, bez prekida, u razgovorima sa velikim brojem medija. Minimalna odstupanja od plana i rasporeda, mali improvizovani momenti kada bih ga zamolio da još nešto dodatno uradi – produži čas sa decom, snimi kratki video za našu internu arhivu ili slično, ni u jednom trenutku nisu predstavljali problem.

Trećeg, i poslednjeg dana boravka, raspored je bio laganiji. U planu je bilo samo još gostovanje na nacionalnoj televiziji, pa onda put nazad ka aerodromu i nastavak evropske turneje. Opet one ogromne torbe, kojima se više nisam čudio, i još jedan profesionalno obavljen posao, pa put aerodroma.

Ta vožnja će mi ostati u dragom sećanju jer sam mu u ime cele ekipe koja je bila angažovana oko njegovog gostovanja predao mali poklon. Kako znamo da je ljubitelj muzike i pomalo svira gitaru, u posebno napravljenu kutiju smo stavili par aksesoara – komplet trzalica, jedan tjuner, „Fender“ otvarač za pivo, jer pivo ide uz rokenrol, i ono na šta smo posebno bili ponosni – gitarski kaiš na koji smo ugravirali ispis „Life Changes“. Tu frazu zapazili smo u nekoliko Matsovih intervjua koje smo pogledali uoči njegovog dolaska, a spomenuo ju je i tokom ta dva-tri dana u Beogradu, uključujući i onaj momenat sa njegovim pravom da pogreši i promeni mišljenje.

Ostatak vožnje proveli smo pričajući o muzici, bendovima, njegovom druženju sa njujorškim muzičarima tokom osamdesetih i jednom famoznom gostovanju Kita Ričardsa na večeri i svirci u Matsovom stanu.

„Dobro se partijalo tih osamdesetih u Njujorku“, rekao je Mats, uz osmeh na licu. „Imam osećaj da smo se mnogo bolje zabavljali nego teniseri danas. Ali zato i niko od nas nije imao 20 grend slemova.“

I opet smo kroz priču o muzici tako dotakli i tenis. Kada se žice na gitari ne menjaju, ton izgubi na jasnoći, a gitarista na kontroli zvuka, kada se žice na reketu ne menjaju, loptica beži dalje i u krivinu, a teniser gubi poen. Zbog toga je i promena, makar se ona odnosila na žice reketa ili gitare, sastavni deo igre, a njemu je igra isto što i muzika – život. Eto, to je meni objasnio Mats Vilander, strpao tri svoje ogromne torbe u kolica, i otišao da čekira prtljag.