„Nema svrhe izbegavati slatkiše da bi se sprečio dijabetes“: Akademik dr Nebojša Lalić objašnjava kada je slatko opasno po zdravlje

„Dijabetes je jedna od najmasovnijih nezaraznih hroničnih bolesti. Ne može se odmah reći da je pacijent „kriv“ što je dobio šećernu bolest zato što je u pitanju struktura organizma koju on ima i pod uticajem faktora sredine, bolest se ispoljava“, objašnjava za Nedeljnik dekan Medicinskog fakulteta, prof. dr Nebojša Lalić, internista-endokrinolog, član SANU. Profesor Lalić je u nedavnom intervjuu objašnjavao koliko je dijabetes ozbiljan problem za naše zdravstvo, ne samo za pojedince, a koliko je posledica neodgovornosti pacijenta.

„Tip 1 je autoimuno oboljenje, i zasada nije pronađen način kako bi se početak te bolesti mogao čak i odložiti. Kod dijabetesa 2 je veoma važna uloga faktora sredine, ishrane i fizičke aktivnosti. Neće svako dobiti dijabetes jer praktično svi žive u takvim uslovima, nego oni koji imaju takvu strukturu organizma, prvenstveno pankreasa, i perifernog tkiva, onog u kojem se troši glukoza ili dodatno stvara (jetra, mišići, masno tkivo i sl.). Tu dolazi do poremećaja koji se pojačavaju i ispoljava se dijabetes. Faktori sredine to favorizuju, ne mogu da stvore taj poremećaj. Uloga prevencije, te brige o zdravlju bi bila u tome da se otklone upravo faktori koji favorizuju nastanak bolesti, kada se jednom utvrdi da je rizik povećan.

Faktor rizika nije „jedem slatkiše“?

Slatkiši opterećuju i izazivaju povećani odgovor insulina i celog sistema u kojem nastaje kvar kada se ispolji dijabetes. Ako vi nemate problem sa tim sistemom, vi možete da jedete slatkiše koliko hoćete, ali ako postoji sklonost da se sistem pokvari, onda unošenje slatkiša i koncentrovanih masti, i čak nekog voća i nekih namirnica, može dovesti do ubrzavanja i konačnog ispoljavanja šećerne bolesti. Nema svrhe izbegavati slatkiše da bi se prevenirao dijabetes.

Apsurd je da postoji mnogo ljudi koji stalno idu kod lekara, a s druge strane ogroman broj onih koji ne žele da izmere ni pritisak. A svi kapaciteti u zdravstvu su popunjeni?

Živimo u vremenu u kojem je definitivno poljuljan tradicionalni način života, u kojem ste imali neku ravnotežu rada i odmora, kao i ravnomerne kućne obroke. Umesto toga je došla jurnjava za poslom, brza hrana kao zamena, ne uvek na istom mestu i ne uvek na isti način. Brza hrana koja mora da koristi i namirnice koje jesu možda ispravne, ali značajno utiču na ispoljavanje jednog broja bolesti, posebno šećernu. U slučaju da je osoba sklona pojavi dijabetesa, to dovodi do pojave ili intolerancije na glukozu ili dijabetes, ali da se onda briga o zdravlju potisne u drugi plan, čak i kad se dijabetes pojavi.

A ta se briga potiskuje iz straha?

To jeste strah s jedne strane, jer kada se dijabetes razvije, to je vrlo teška, invalidizirajuća bolest. Ali treba razumeti te pacijente. Potrebno je promeniti način života da bi se odgovorilo potrebama lečenja šećerne bolesti. Nekada je to i finansijski zahtevno jer je zdravija hrana nekada skuplja. U prvoj fazi, s druge strane, šećerna bolest ne boli, ona vrlo malo daje znakova da se nešto dešava i to se obično vidi kroz rezultate i čovek stekne privid da „ne mora baš danas, sutra ću početi da vodim računa“, i vreme prolazi, a, nažalost, podmuklo počinju da se razvijaju komorbiditeti, a to su prvenstveno promene na srcu i krvnim sudovima, koje dovode do toga da je dijabetes veliki generator nastanka kardiovaskularnih bolesti. Kažu da ako imate dijabetes, to je kao da ste već preležali infarkt. Od situacije u kojoj praktično ništa ne osećate, mogu kroz nekoliko godina da se odjednom naređaju sve komplikacije, za pola godine, i od jednog čoveka koji je mogao sve da obavlja kako je hteo, budete invalid. Tu je odgovornost nas koji vodimo o računa o bolesti, i obolelih, jednih i drugih, da se nešto učini na sprečavanju razvoja i nastanka šećerne bolesti, jer ima načina.

Gde onda počinje higijena zdravlja?

Ako neko nema dijabetes, higijena počinje tako što će se najmanje jednom u tri godine posle 40. godine života uraditi ovaj upitnik sklonosti. Kad pokaže visok rizik, treba ući u postupak prevencije koji se sastoji u primeni izmenjenog načina ishrane i pojačane fizičke aktivnosti kroz edukaciju kod lekara, a onda i primenu toga kroz aktivniji odnos.