Nemačka, Štazi, prislini rad i Berlinski zid: „Konačno pravda za žrtve komunizma?“

Štazi, prisilni rad, Berlinski zid… Samo tako je decenijama mogla da opstane diktatura u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Da se to ne zaboravi već godinu dana se stara Evelin Cupke, prva poverenica za žrtve diktature u DDR-u.

Evelin Cupke često čuje ili čita zastrašujuće priče. Poput one jednog 18-godišnjaka iz Saksonije Anhalta koji je kao politički zatvorenik doživeo teško trovanje živom dok je golim rukama iskopavao mulj u kanalizaciji. On do danas, kao i mnogi bivši zatvorenici, još uvek ima zdravstvene i psihičke posledice.

Ovaj primer nalazi se u prvom godišnjem izvešću koji je bivša aktivistkinja za građanska prava DDR-a Evelin Cupke predstavila u Berlinu. Nju je Bundestag prošle godine u junu imenovao za prvu saveznu poverenicu za žrtve diktature u Istočnoj Nemačkoj.

Prema nekim navodima, između 1949. i pada komunističke diktature u DDR-u 1989. oko 300.000 ljudi je iz političkih razloga završilo iza rešetaka, recimo u zatvoru zloglasne tajne policije Štazi u berlinskoj četvrti Hoenšenhauzen. Među žrtvama je bilo mnogo mladih, oni smeštani u takozvane „omladinske radionice“ – u stvari ustanove gde su mučenje i maltretiranje bili deo svakodnevice.

Mnoge žrtve nikada nisu dobile odštetu, jer nisu mogle da daju čvrst dokaz o pretrpljenoj nepravdi ili zato što su od njih tražena veštačenja za koja su oni smatrali da su dodatno poniženje. Neki su često zbog sramote ćutali decenijama.

Evelin Cupke (60) pokušava svima njima da pomogne, ako ništa drugo barem tako što će da sasluša njihove priče. „To je često i priznanje i uteha“, kaže ona za DW.

Još uvijek bez fonda za teške slučajeve

Naravno Cupke želi da postigne mnogo više. Zato posećuje udruženja žrtava, razgovara sa njihovim predstavnicima. Kada je preuzela dužnost, založila se za stvaranje fonda za pomoć tim ljudima koji su do sada bili ignorisani. Iako postoje Zakon o rehabilitaciji i Zakon o SED-u (Jedinstvena socijalistička partija Nemačke – državotvorna stranka u DDR-u), nipošto nisu svi pogođeni imali koristi od toga – ni simbolično ni finansijski.

Neki od ljudi koji stupaju u kontakt s Evelin Cupke, decenijama se bore da im se prizna da su zdravstveni problemi s kojima se suočavaju posledica nanesenih nepravdi. No, postupci su i dalje „veoma, veoma mukotrpni“, i to više od 30 godina nakon pada Zida, žali se Cupke. Većina žrtava bi, kaže, nakon postupka postala „još bolesnija“.

Fond za teške slučajeve na nivou čitave Nemačke za takve slučajeve mogao bi da bude blagoslov. Četiri od 16 nemačkih pokrajina već imaju takve fondove, ali pravo na odštetu imaju samo oni koji u njima žive. „To je nedopustivo“, ljuti se Cupke. Ona kaže da postoje brojne žrtve SED-a koje žive na zapadu ili van Nemačke, a koje i dalje ne dobijaju ništa.

Pravo na jednokratnu novčanu pomoć trenutno imaju samo oni koji žive u Berlinu, Brandenburgu, Saksoniji ili Tiringiji, dakle na istoku zemlje. To bi, prema planovima Evelin Cupke, trebalo da se promeni što je pre moguće. Ona je pritom optimista, i to pre svega zato što se nova nemačka vlada u svom koalicionom sporazumu obavezala da će formirati fond za teške slučajeve.

Cupke je i sama sa istoka, s obale Baltika. Danas živi u Hamburgu, a u svom godišnjem izveštaju Bundestagu navela je brojne predloge kako da se brže i uz manje birokratije pomogne žrtvama diktature DDR-a. Ona smatra da bi bilo dobro uvesti tzv. „pravilo pretpostavke“ prilikom priznavanja zdravstvenih posledica uzrokovanih progonom. Takvo pravilo je recimo od 2012. na snazi za vojnike koji pretrpe fizičke i psihičke povrede tokom misija u inostranstvu.

Mnogi žive u bedi

Evelin Cupke se nada da bi se veza između političkog zatvora i posttraumatskog stresnog sindroma (PTSP), „za koju se pretpostavlja da postoji i to bez sveobuhvatnih postupaka provere i procene“, takođe mogla da bude prepoznata i za žrtve SED-a.

Jedna studija sprovedena u pokrajini Brandenburg 2020. pokazuje koliko je dramatična situacija za mnoge od pogođenih. Prema tom istraživanju, polovina njih živi ispod granice siromaštva (u trenutku istraživanja se inače siromašnim smatrao svako ko je imao manje od 1.100 evra mesečno). Osim toga, oko 60 odsto ispitanih izjavilo je da pate od fizičkih i psihičkih posledica represije.

Za mnoge žrtve presudan je bio prisilni rad, od kojeg su velike firme na Zapadu često imale koristi. Do sada je, međutim, samo švedska firma za nameštaj IKEA objavila da želi da učestvuje u podršci pogođenima. Negativan stav nemačkih firmi, poput „Kvelea, , „Aldija“, Vulvorta“, „C&A“ i „Simensa“, koje su takođe profitirale od takve vrste rada, Cuupke ocenjuje kao „nerazumljiv“. U svom izveštaju ona zato ukazuje na potrebu da se te kompanije suoče sa svojom „istorijskom odgovornošću“.

Spomenik žrtvama komunizma

Uprkos svim nerešenim problemima, Evelin Cupke smatra da Nemačka u odnosu na druge zemlje, prilično dobro stoji kada je u pitanju pomoć žrtvama komunističke diktature. „Mnogi nam zavide na onome što imamo, bilo je mnogo dobrih zakona poslednjih 30 godina. A opet, uvek iskrsne nešto novo, uvek postoje neke rupe.“

Savezna poverenica za žrtve diktature SED-a svakodnevno radi zatvaranju tih „rupa“. A osim savetovanja i finansijske podrške, ona planira podizanje centralnog spomenika žrtvama komunizma. Bundestag je 2015. pozvao vladu da ga izgradi, ali osim dobronamernih izjava, otada se ništa nije dogodilo. Cupke bi da ubrza stvar. Njena želja je da kamen-temeljac za spomen-obeležje bude postavljen na 70. godišnjicu narodnog ustanka 17. juna 1953. u DDR-u protiv komunističkog jednoumlja. Dakle već sledeće, 2023. godine.