Poseta predsednice Predstavničkog doma SAD Nensi Pelosi Tajvanu znači mogućnost nove eskalacije i stvaranja opasnog kriznog žarišta uz mogućnost rata. To se, naravno, odražava i na Nemačku, piše Dojče vele.
Šijeh Dži Vej je predstavnik Tajvana u Nemačkoj – kancelarija mu se nalazi u centru Berlina- Do kineske ambasade na obali Špreje ima manje od pola sata hoda. U intervjuu za DW on objašnjava da se aktuelne razmirice ne dešavaju „između zemalja“, već „između dva sistema vrednosti“ – diktature i „demokratije“.
Sa posetom predsednice Predstavničkog doma SAD Nensi Pelosi Tajvanu, napetosti u trouglu Peking-Vašington-Tajpeh su eskalirale do mogućnosti vojnog sukoba. Nemačka spoljna politika se ponovo nalazi pred dilemom: ako se Nemačka jasno usprotivi kineskoj agresivnosti, preti težak konflikt sa najvažnijim trgovinskim partnerom. A ako bude uzdržana sa kritikama upućenim Pekingu, „svetska orijentacija“ nemačka spoljne politike neće više izgledati kredibilno.
Odrešita Nemačka
Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok (Savez 90/Zeleni) je u ponedeljak jasno stala na stranu Tajvana. „Mi ne prihvatamo kršenje međunarodnog prava i da jedan veliki sused protivno međunarodnom pravu napadne svog manjeg suseda – i to, naravno, važi i za Kinu“ rekla je ona u Njujorku na konferenciji UN o atomskom oružju.
Sledećeg dana je nemačka ambasadorka u Kini, Patricija Flor, pozvana u kinesko Ministarstvo inostranih poslova. Posle toga je na Tviteru napisala: „Otvoreno izražavanje danas! Na sastanku sa zamenikom ministra spoljnih poslova Dengom Lijem sam naglasila: Nemačka je za politiku jedne Kine. Razmena mišljenja sa tajvanskim vlastima je deo te politike. Pretnja vojnom silom ni pod kojim uslovima nije prihvatljiva, kao što je to rekla i ministarka spoljnih poslova Analena Berbok“.
Politika jedne Kine
SAD su za vreme predsednika Baraka Obame počele da prebacuju težište svoje spoljne politike na pacifički region. Od 2020. godine, Tajvan je posle Izraela, Egipta, Saudijske Arabije i Australije na petom mestu liste uvoznika američkog oružja. To ostrvo ima veliki strateški značaj za SAD (general Daglas Makartur ga je još pre 70-ak godina nazvao „nepotopivim nosačem aviona SAD“).
Vlada Džozefa Bajdena je saopštila i da hoće da podigne „diplomatski status“ Tajvana, a kao prva se tome odazvala Litvanija koja je u Viljnusu u novembru 2021. otvorila „Predstavništvo Tajvana“ (a ne „Tajpeha“ kako ga zovu sve druge zemlje) – prvo te vrste.
U Nemačkoj, kao i u drugim zemljama, još uvek postoje samo „predstavništva Tajpeha“ – najviše što Peking može da toleriše. Zbog politike jedne Kine, ambasadorka Flor i govori o „tajvanskim vlastima“ a ne o „tajvanskoj vladi“.
Nema viza
Osim toga, nema kontakata na visokom nivou: u Nemačkoj nije dobrodošao ni šef države, ni šef vlade Tajvana, ni potpredsednik, ni ministri odbrane ili spoljnih poslova; vizu ne mogu da dobiju ni predsednik parlamenta ni najviši sudija. Zbog tretiranja Kine kao jedinstvene države čiji je Tajvan neodvojivi deo.
Toga se pridržava najveći broj zemalja – pa i SAD. Tajvan sebe formalno zove „Republika Kina“ i u ustav mu je ugrađena pretenzija na čitavu teritoriju Narodne Republike Kine. Što može da se shvati i kao tretiranje Kine kao jedinstvene teritorije – samo iz perspektive Tajpeha. Kada bi Tajpeh promenio ustav, Peking bi to mogao da shvati kao zvanično otcepljenje. A pošto je Kina 2005. donela poseban Zakon o „sprečavanju otcepljenja“, to bi mogao biti povod za „prisilno ujedinjenje“.
Intenzivni kontakti u uskim granicama
I pored uskih granica politike jedne Kine, Nemačka i Kina održavaju intenzivne odnose. Ministarstvo spoljnih poslova na svom internet-portalu naglašava da su Tajvan i Nemačka „Važni vrednosni partneri povezani tesnim i supstancijalnim ekonomskim, kulturnim i naučnim odnosima.
Na Tajvanu postoji čak i neka vrsta surogata za ambasadu koja se zove „Nemački institut Tajpeh“. U koalicionom ugovoru nemačke vlade na strani 124. piše: „Promena statusa kvo u Tajvanskom moreuzu može se izvesti samo miroljubivo i uz međusobnu saglasnost. U okviru politike jedne Kine koju vodi EU, mi podržavamo tematski određeno učešće demokratskog Tajvana u međunarodnim organizacijama“.
Za razliku od SAD, Nemačka ne isporučuje oružje Tajvanu, ali s njim odlično posluje. Berlin je najvažniji trgovinski partner Tajvana u Evropi. Godine 2021. je robna razmena između dve zemlje imala vrednost od 22 milijarde evra. Na listi najvažnijih nemačkih trgovinskih partnera, Tajvan se nalazi na 25. mestu.
Nemačka sledi SAD
Na mestu broj jedan je, doduše, Kina. Obim trgovinske razmene Nemačke sa Kinom je 12 puta veći nego sa Tajvanom.
Evropska unija je 2019. godine u jednom strateškom papiru utvrdila da je Kina istovremeno partner, konkurent i takmac. Rivalitet sistema sada dobija na težini. To se odražava i na nacionalnu bezbednosnu strategiju na kojoj upravo radi nemačko Ministarstvo spoljnih poslova. Prethodna vlada Angele Merkel je 2020. već donela nove smernice za indopacifički region u kojima se mnogo govori o bezbednosnoj politici, strateški partnerstvima i „sve oštrijim suprotnostima između Kine i SAD“.
U kojima je Nemačka na liniji SAD – prošle godine je Berlin poslao u indopacifički region fregatu „Bavarska“ kako bi „uputila signal za slobodne pomorske puteve i da se treba pridržavati međunarodnog prava“.
Suverenost EU
Od predsednika Donalda Trampa naovamo, jedna bitna reč u međunarodnim odnosima glasi: „rasplitanje“. Radi se o smanjivanju zavisnosti od kineske privrede i veza sa njom. Politikolog Jozef Braml za DW govori o „privrednom ratu“. Imajući u vidu posetu Pelosijeve Tajvanu, on kaže: „Čak i kada ne bi došlo do vojnog sukoba, mi Evropljani i pre svega Nemci ćemo ispaštati zbog rasplitanja odnosa sa kineskom privredom koje upravo sprovodi Vašington“.
Braml se zalaže da se u Evropi ekonomska unija pretvori u političku uniju. Ona bi i dalje bila na strani SAD, ali bi bila „njen partner, a ne vazal. Ako nam to ne uspe, bićemo samo kolateralna šteta u velikom sukobu SAD i Kine.“
Tagovi
